Percepcija je sve

Sinoć sam se neplanirano našla na koncertu Kanda, Kodža i Nebojša, Artan Lili i Ničim Izazvan. Neko me pitao – Šta ti je, što si tako zbunjena? Ne znam kako sam došla ovde uopšte a sad se još pitam i šta radim ovde?  U stvari me šetnja po medijima toliko iznuri da nemam baš mnogo energije za bilo šta drugo i jedva čekam da se vratim na ranch da sadim neko cveće ili farbam nameštaj. Sastavni deo mog posla jeste i promocija onoga što radim po medijima. No svaki put uplovim dobrovoljno u svačiju “mayu“ pa i u ovu kolektivnu. Maya je iluzija. Donese mi mnogo novih tema za pisanje. Na primer, otkrijem da se žene mnogo plaše osude sredine. Nema ko me nije pitao da li se plašim osude sredine? U mom mozgu nije nešto bilo dilema na tu temu, ja živim u uverenju da mene sredina voli i podržava. Volim ljude i ljudi vole mene. Svako koga sretnem je andjeo.

Kako si mogla da se preseliš u manju sredinu? Zar ti tamo nije dosadno?
Pa, jednom kad se udubiš u dosadu, vidiš kako i ona postane vrlo interesantna. Kad sam sama sa sobom, nikad mi i nije dosadno. Dosada me uhvati sa ljudima, kad pričaju jedne te iste priče. A sredina je onakva kakvom je vi i zamišljate. Ima ona priča o putniku namerniku, konjaniku koji sredne baku prodavačicu ispred zidina grada i pita je: Bako, kakvi su ljudi u ovom gradu?

–  A kakvi su bili ljudi u onom mestu gde si pre živeo?
– Pokvareni, zli, korumpirani, ma užas jedan, jedva sam čekao da pobegnem odatle…
– Takvi su ti isti i ovde, sinko moj. Isti.

Prodje drugi konjanik, pozdravi baku i pita je kakav je to grad u koji ulazi i kakvi su ljudi u njemu?
– A kakvi su bili tamo gde si pre bio?
– Divni ljudi, prekrasni, dobronamerni, prijateljski nastrojeni, veseljaci i domaćini. Lepo sam živeo sa svima, nerado sam otišao iz tog prekrasnog mesta, no služba zove dalje.
– Isti takvi su ti i ovde, sinko moj, isti takvi. – odgovori baka.

Ljudi oko nas su onakvi kako i očekujemo da budu. Rado će odgovoriti na naša očekivanja.  I da, ljudi oko mene jesu divni, gde god da se nalazim, srećem božanstvene osobe. Svet je jedno prijateljsko mesto. Kad izaberete da vidite samo najbolje u ljudima, oni će vam vrlo rado to i pokazati. Volim što u manjim sredinama ljudi i dalje gaje taj “community feeling“. Pomažu jedni drugima. Deca se igraju na ulici sa drugom decom, ne vode ih roditelji da se igraju po igraonicama. Hrana je kvalitetnija, mislim na prirodnu hranu, supermarketi su svugde isti. Veća je mogućnost da imaš svoju baštu. Voća, povrća i orašastih plodova ima na svakom koraku. Život je mnogo kvalitetniji iako i oni misle da nije, da je tamo negde bolje jer, na žalost, veruju više medijima, nego sebi samima. Vreme sporije teče, sve je nekako blizu i dostupnije. Kadgod se vratim sa višemesečnog hodočašća po drugim kontinentima, vidim da se stvari menjaju. Nekome na bolje, nekome na gore, sve zavisi od vaše percepcije.

Nikada više nisam uživala u proleću, zelenilu i mirisima. Srbija je božanstveno lepa u proleće. Dok sam živela u centru grada Beograda, nisam ni imala vremena da primetim promenu godišnjih doba. Nema ko mi nije pričao da želi da iz grada ode u prirodu. Manje-više svi negde i imaju neke kuće, vikendice i imanja koja čame prazna i čekaju kada će doći taj trenutak. “Kad zaradim dovoljno para.“ ili  “Kad budem imao više vremena.“  To su moje dve omiljene iluzije. Jednog dana ću živeti kako želim ali cenu za to moram da platim unapred. Najčešće svojim zdravljem. Bolest je najbolji učitelj. Bolest poslušamo. Odmah. Radi smo da sve promenimo i to brzo. Srećem direktore raznih firmi, vrlo uspešnih firmi, koji ne mogu da odu na odmor više od 10 dana. Misle da će se svet raspasti ako se oni isključe malo. Ili malo više. Obično se i raspadne.

Svet uvek vrlo rado ispuni vaša očekivanja. I verovanja.
Percepcija je sve.

Jednom sam sedela u avionu pored nekog gospodina koji mi je objašnjavao kako je jako bogat, drži mesare ili tako nešto sa klanicom i mesom u velikim količinama i kako će da me nauči da postanem milionerka. Samo treba da napišem neku knjigu o svinjogojstvu i on zna kome će to sve da proda. Ima da imam para kao šaša. Podrazumevao je da kao pisac sigurno nemam ni cvonjka. Sasvim sigurno on je imao sto puta više novca na svojim računima nego što ja mogu i da zamislim. Prodaja mesa ovde ide odlično, ne znam samo na koji način je tako jeftino.

– Gospodine dragi, hvala vam na pomoći nesebičnoj. Možda ne baš tako kako ste zamišljali no sasvim sigurno ste mi pomogli da progledam. Prvo, ja sam vegetarijanac u duši, teško da bih podnela tu temu. Od svega može da se zaradjuje za život. Drugo, oboje se vozimo ekonomskom klasom, s tim što vi imate samo 2 nedelje na Filipinima a ja ostajem najmanje 3 meseca. Dok se osvestite da ste tamo, već idete nazad, u zimu. Sad, ko je tačno od nas dvoje bogataš?

U novom broju “Lepote i zdravlje“ ima jedan tekst na tu temu, zove se “Ili surfaš ili se boriš“.  U narednom broju biće “Kako zračiš, tako i privlačiš“. Kao ide leto, vreme je za ljubavne teme. Mislim, a kad nije vreme za ljubav?!

“Romantično resetovanje“ ima promociju za novinare 15. juna u 13 časova u Čitaonici, to je nova Vulkanova knjižara u centru grada Beograda, tamo gde su nekada bili Stubovi kulture, tamo gde je Beoizlog i Kulturni centar Beograda. Na početku Knez Mihajlove ulice. Ovaj put biće otvorena promocija za sve moje divne čitaoce, kome god je zgodno da se u sredu prošeta i svrati, potpisivaću i knjige, svakako. Da vidim koju ću armiju andjela i čarobnica da sretnem sada.

Manje-više to bi bilo sve za ovu sezonu. Počinje leto.
Vreme da nestanem iz ove realnosti 🙂

Fotografije sa rancha radila je moja sestra Jelena. Tražim ja fotografe okolo a ona mi je u kući pored. Eto kako sve što nam je potrebno i što zatražimo, već nam je dato. Ona i moj stari fotoparat odmah su se pronašli. Match made in heaven.