Naravno da živimo u kulturi u kojoj mislimo da nam je potrebno sve više i više. Više novca, više garderobe, više škola i znanja, više informacija, više cipela, više prijatelja, više izlazaka, više hrane, više seksa … kad sve to i nekako podmirimo, onda nam treba više slobodnog vremena ili više ljubavi. Nikad dovoljno. A koliko nam je zapravo dovoljno?

Koliko sam do sada uspela da vidim niko od nas nije uspeo da spava u dva kreveta istovremeno, niti da bude u dva grada, na dva mesta istovremeno. Postoje priće o bi-lokacijama, nisam samo još imala to iskustvo, ne znači da je nemoguće. Niti je iko nakon što je otišao u drugu dimenziju uspeo da ponese sa sobom svu tu garderobu, cipele, stanove i automobile. Negiramo smrt kao sastavni deo života. Kao nešto značajno što zapravo i definiše život sam. Plašimo se smrti jednako kao što se plašimo i života. Jurimo kupujući, u prolazu živimo. Nikad smrt nije bila takav tabu kao u našoj civilizaciji. Nama dominira strah od smrti jer nam niko ne objašnjava pravu prirodu stvari. I nas samih. Strah nas je od nas samih jer ne poznajemo sebe. “Telo je biološki kompjuter i ono umire a tačka percepcije ne.“

Radimo stvari koje rade svi ljudi oko nas a da se nikad ne zapitamo da li nam je stvarno to potrebno. Tekst Možeš ti sve no da li ti je sve potrebno? – i dan danas donosi reakcije žena. Ženama sam se i obraćala jer sam se zapitala ko nam je prodao priču o tome da moraš da budeš sve. Kao da biti žena nije dovoljno samo po sebi. Primećivala sam kod svojih prijateljica koje su dobijale decu da nakon prvobitnog uzbudjenja i uživancije jer je stigao bundle of joy, stiže i nemir neki da one moraju još nešto da rade. Kao da biti majka nije dovoljno. I još dok je dete u pelenama, ona planira koju će školu da upiše, rmba i štedi novce na neki strani univerzitet. Očigledno i biti dete nije dovoljno.

Mora nešto da se radi i mora se bude uspešan u tome. Zašto? Mora da se uda i mora da ima decu. Zašto? Da bi se produžila vrsta? Pa neće ljudski rod izumreti. To je nešto što svi rade u tome je smisao života, hm, ko je to rekao? To je takva sreća. Jeste, i većina ima sve to a ipak i dalje nisu sretni. Da bi se ostavilo nekome to što se teškom mukom steklo? Da te ne bi neko optužio da si sebičan ili sebična? Pa, ne spaljuju nas na lomači više.

Radimo da bismo mogli da preživimo. Pa, ne moramo ni to.
Jednom kad se pustiš, svet tebi dolazi u susret a ne trčiš ti ( on the road to nowhere), niti rmbaš. Do tebe dolazi ono što ti je potrebno i kada ti je potrebno. Dovoljno. Onaj ko zna koliko mu je dovoljno, bogat je čovek.

Da li je iko od nas svestan koliko je nama malo potrebno? Hranom se zatrpavamo i rešavamo neku emotivnu prazninu više nego što hranimo telo. Telu uopšte i nije potrebno toliko hrane, svi koji su probali da poste ili da se hrane na prirodniji način govore kako im se energetika povećala. Nikad se tako nisu osećali živim. Manje sna im je potrebno. Čega smo mi onda, zapravo gladni? Većinu svog dana provodimo radeći nešto da bismo zaradili novce. Da bismo nešto kupili. Jeli, pili, obukli, obradovali sebe ili nekog. Da bismo nekog fascinirali. Živeli odredjeni lifestyle. Uklopili u pleme ili iskočili iz istog. Da bi nas neko zapazio, voleo, prihvatio, priznao. A ko to? Što bi rekao Jose Mujica, bivši predsednik Urugvaja: My definition of poor are those who need too much. Because those who need too much are never satisfied.

Koliko nam je dovoljno? To svako zna za sebe.

Pojednostavljivanje  u mom slučaju
eksperimentalna faza traje još uvek

Trebalo mi je neko vreme i par svemirskih trenutaka da shvatim da cipele sa štiklom volim samo kao artefakt, da mi stoje na policama jer su mi lepe al da mi osim za snimanje, ničemu ne služe. Više volim da sam bosa. Ili u najobičnijim japankama. Garderobu sa potpisom ionako već dugo ne kupujem jer znam gde se pravi i koliko zapravo košta. Kad god mogu, podržim nekog umetnika koji pravi nešto u svojoj radionici. Neku malu proizvodnju. Ili napravim sama sebi nešto. Kao što postoji zadovoljstvo u pravljenju nekog jela, zadovoljstvo u čitanju i pisanju takodjer postoji šarm u pravljenju svojih torbi ili haljina. U Indiji mogu da ti naprave šta god hoćeš, samo donesi okvirnu skicu. A bogami, može i u Srbiji. Košta 10 puta manje i nisi nečija pokretna reklama.

Jagode, trešnje, maline i kupine iz bašte mi imaju mnogo veću vrednost. Rasade svega platila sam manje od jednog para cipela, sve je ozelenelo i daje plodove svake godine. Izadjem ujutru u dvorište i eto doručak je spreman! Ima više nego što mi je potrebno pa mogu i da podelim sa drugima. Baštovani su uvek darežljivi jer oponašaju prirodu. Priroda ti sve daje na poklon. A nekad i uzme, ravnoteže radi.

Meso mi nije neophodno. Biljni svet je tako bogat i to je više nego dovoljno. Ne gajim životinje jer nemam herca da ih ubijam. I dalje se sećam ( iz detinjstva) skvičanja prasića kad ih kolju ili uznemirenost kokošaka kad osete šta ih čeka, ne veseli me nimalo. I ne mogu da se pravim da ne znam otkud dolaze sve te mesne vragolije koje smo spakovali tako da u prodavnici ne izgledaju kao živo biće. Stoga mi se telo buni i kad god ih jedem. To nije u skladu sa mojim bićem, te sam se sa tim pomirila. Pojedem ponekad kad mi neko ponudi sa ljubavlju ili se napravim da jedem jer mi je nečije društvo draže od hrane. Setim se uvek one izreke Nije važno šta ti jedeš važno je šta tebe jede. Oprostim sebi jer sam tek stigla. Savršena sam u svojoj nesavršenosti. Jedan telefon mi je dovoljan. Jedan auto mi je dovoljan, služi mi i nije nikakav smarty pants, nema brisače na senzore i ne vozi sam. I actually enjoy driving it. Nepotrebno je samo to što kupujem benzin, umesto da ide na vodu. Pojaviće se i takav kad mi bude i ako mi bude bio potreban.

Ne idem više ni kod frizera, nikad mi nije mi prijalo to sedenje satima po salonima. Ne farbam se više, kosu mi posvetli sunce koga se ne plašim. Niti koristim neke zaštitne faktore. Kozmetiku sam svela na minimum. Ono što jedem ima smisla i da stavim na kožu. Kosa mi se prirodno ufrćka kad sam na moru, dodam joj samo kokosovo ulje ili bademovo. Nikad mi nije bila duža a ni zdravija. Kako volim da sam u pokretu i nezavisna, naučila sam sama da radim depilaciju šećernom pastom. Tad jedino i koristim beli šećer. Za to je koristan. Kokosovo ulje je čudesno i za jelo i za kožu. Kozmetički tremani me ne uzbudjuju previše, a ni raznorazne overpriced angel- dusting mackalice. Natalija sa svojim pijavicama, puževima, masažom stomaka i lica zadovoljava sve moje potrebe. Ima sad i svoju kliniku Grand Revital se zove. Odem dva puta godišnje do kozmetičarke kad sam u Srbiji a onda imam i maserku koja mi dolazi jednom nedeljno. Masaža kod kuće je pravi blessing. Vežbam kad meni odgovara, pozdrav suncu i rad u bašti sasvim su mi dovoljni. My time is prime time. Davno sam ukinula besmisleno gledanje televizije ili bilo kakvih vesti. Sve što je potrebno da saznam, ionako dodje do mene. Nema ni nesvesnog programiranja uz reklame ionako sve ono što se reklamira, suštinski nam nije ni potrebno. Nije baš da u supermarketima možemo da pronadjemo neku prirodnu hranu ali dobro, ima i nekih korisnih stvari. Ostane vam dovoljno novca za raznorazne avanture širom planete koje vas zapravo raduju i čine živim. A ostane bogami i dosta vremena.

Usput sam se nakupovala knjiga onoliko, ima odličan sajt BookDepository, možete da naručite knjige, stižu iz Engleske bez poštarine. Veseli poštar mi ih donese. Čak i preko kupinda sam našla svakojakih zanimljivih naslova, što na engleskom, što hrvatska izdanja, što srpska vrlo povoljno jer današnjem svetu valjda to nije neka fora. Meni korisno. Imam vremena da ih čitam. To mi je neprocenjivo. Na tu svoju potrebu još uvek nisam stavila tačku 🙂

Volim knjige i knjige vole mene pa mi je poseban plezir da ih pravim. Paralelno sa tim, sadim i drveće. To je neka vrsta moje verzije kako se vrti krug života i moja razmena sa Prirodom. Igramo se. Kosmički ples. Sledeći put kad osetite nemir, možda vas kosmos pita Shall we dance?

A da, voda. Vrlo važna stvar.
Ima izvora vode po Srbiji svugde. Izvorska voda je slobodna i besplatna. Nije ona pakovana u plastičnim bocama niti ona što ima poruke ljubavi i srculenca po sebi. Jeste, slatko jeste.
No, opet ono pitanje da li mi je to zaista potrebno?
I šta ću sa tim silnim plastičnim flašama? Pretvorim ih u saksije za rasade.

Misliš da kad simplifikuješ ovako život da ćeš postati asketa, medjutim jok ja! Eksperiment ima fantastična dostignuća – u stvari sam otkrila koliko sam bogata.
Prosperous heart brings prosperity.

Nema ništa loše u tome što sebi kupujemo igračke. Ako, ima svakojakih i vrlo su zabavne. As long as we are aware that these things are toys. We should enjoy playing with them.
Otherwise, what’s the point? 🙂

Ostalo nam je mnogo manje vremena nego što mislimo.
Divan je ovaj pun mesec u Strelcu. i Letnji solisticij.
Da, da, the problem is – you think you have time.

 

photo by Jelena Stanković, june 2016.