Kada se stvari odvijaju prebrzo, niko ne može da bude siguran ni u šta, ama baš ni u šta, pa čak ni u samog sebe, pisao je Milan Kundera u svom romanu “Usporavanje“ (Slowness). Sve ono što nas međusobno povezuje i čini život vrednim življenja, ljubavna veza, porodica, prijatelji, hrani se onim čega nikada nemamo dovoljno: vremenom. Iz sveta u kome veći jedu manje, prelazimo u svet u kome brzi jedu spore. Danas ceo svet boluje od vremenske bolesti. Svi smo mi pripadnici istog kulta brzine. Kad ste poslednji put uživali samo u nežnim zracima sunca na licu? Šolji kafe ili zelenog čaja, šta god vam prija? Daleko od televizije i mejlova. Radimo sve više stvari istovremeno, a završavamo tako što nijednu ne uradimo dobro. Ni do kraja. Neke stvari se ne mogu i ne smeju ubrzavati. One traže vreme, traže sporost. A svi mi nastojimo da pronađemo pravu brzinu i vreme za sebe.

„Većina ljudi juri za uživanjima u takvoj mahnitoj žurbi da pri tom samo projuri pokraj njih “, Soren Kierkegaard


Vreme za one koji odluče da uspore putuje drugačijom brzinom. Izopšteni iz kolektivnog ubrzanja, napokon van vrtloga u kome nam je telo nesvesno bilo napeto kao struna, a mi u konstantnom lakom trku kao da nam neko diše za vratom, kao da nas gone nevidljivi demoni koji nam nameću grižu savesti i unose anksioznost u naš život ukoliko se usudimo da sebi dozvolimo da jedan dan ne radimo ništa, pružamo sebi mogućnost da izaberemo svoj tempo, da damo prednost kvalitetu nad kvantitetom i da se prisetimo šta znači zaista živeti. Jer nekada smo svi živeli mnogo opuštenije, nekada smo svi bili deo sporijeg života o kome se danas pišu knjige, stvaraju pokreti sa po nekoliko hiljada pristalica koji pokušavaju da nas prodrmaju, osveste, skinu sa trake i ubrzanja u koja smo upali i ne možemo da stanemo. Danas je sve podređeno poslu, produktivnosti i profitu. Imate osećaj da vam vaš vlastiti život izmiče kontroli? Niste jedini. Možda je vreme da usporimo ritam, da sebi zaista damo vremena.

Pokret Slow Food

Kada je 1986. godine u regionu Pijemonte u Italiji osnovano udruženje Slow food, njegov osnivač Carlo Petrini želeo je da na taj način pruži alternativu fast foodu: brzoj, nekvalitetnoj hrani koja je neizbežna posledica brzog života. Magazin Times nazvao ga je novim evropskim herojem samo zato što poštujući Hipokratovu misao da je hrana naša prva i najvažnija medicina, tj. lek, nastoji da vrati tradiciju, uživanje u pravoj, jednostavnoj hrani koju je izbrisala globalistička potreba da se jede u skladu sa životom, tj. brzo, a to znači i nekvalitetno. Slow food znači uživanje u ukusu i ritmu koji je kompatibilan sa kvalitetom života i mora da ispunjava tri kriterijuma: da ono što se jede bude ukusno i dobro, da bude čisto tako da se čuva ambijent i da bude plaćeno onoliko koliko zaista vredi. „Biti uvek spor znači biti glup, a to ni u kom slučaju nije ono čemu težimo. Biti spor znači slušati ritam vlastitog života. Znači da čovek sam odlučuje koliko brz mora da bude u svakoj situaciji. Ako danas želim da budem brz, biću, ali ako sutra želim da budem spor, usporiću. Ono za šta se zalaže pokret Slow Food jeste svojevrsna filozofija i pravo određivanja sopstvenog ritma.” Ta vrlo jednostavna filozofija proširila se na mnoga druga područja. Na radnom mestu, milioni ljudi zahtevaju i ostvaruju bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života. U spavaćoj sobi, ljudi otkrivaju radosti sporog seksa kroz tantru i druge oblike erotskog usporavanja. Sporije znači bolje, to je pozadina različitih tehnika vežbanja, od joge do tai čija i alternativne medicine, od travarstva do homeopatije, koji telu pristupaju blago i holistički. Sve je više gradova koji preuređuju svoj urbani krajolik kako bi svoje stanovnike podstakli da manje voze a više pešače.

Menadžer Bruno Contigiani toj filozofiji posvetio je Udruženje „Živeti sporo” („Vivere con lentezza”) određujući jedan dan u februaru kao svetski dan koji slavi sporiji, umereniji život, ljubaznost, negovanje međuljudskih odnosa.On naglašava da je usporavanje kao homeopatija: potrebno ga je uvoditi u život polako, sa merom, bez naglog kočenja i dati sebi priliku da izaberemo vlastito vreme po vlastitom ritmu. Tako se od kancelarija, preko spavaćih soba, do umetničkih galerija i fabrika, pokret i potreba za sporijim životom šire velikom brzinom koncentrišući svoju filozofiju u reči slow: slow research, slow management, slow art, koji se bori protiv umetnosti „iskoristi i baci”, slow design, slow travel… I mada to nije nikakav novitet, sporiji ritam života nekada je bio način egzistencije a ne izbor, danas je to potreba povratku zdravijem stilu života, onome koji smo prevazišli, koji smo stavili u drugi plan dajući prednost progresu koji nas nije doveo do toga da budemo srećniji, već samo premoreni.

Pohvala sporosti

Da li je na pomolu slow revolution? Carl Honore, pisac svetskog bestselera „In Praise of Slowness” misli da jeste: Ovih dana većina nas živi u „fast forwardu” i plaća za to vrlo visoku cenu. Naš posao, zdravlje i međuljudski odnosi pate. Svi smo prestimulisani, prenatrpani obavezama i borimo se za nekoliko minuta opuštanja, za mogućnost da uživamo u stvarima na pravi način, da provedemo vreme sa prijateljima i porodicom. Imamo potrebu za drastičnom promenom, ali i hrabrosti da to učinimo. Želimo da usporimo i to ćemo i postići, ali moramo biti realni: osloboditi se brzine, žurbe i nervoze, kao i dugogodišnjeg robovanja vremenu, nije jednostavno.

Civilizacija brzine i ubrzanja
Iako je svet u poslednjih sto pedeset godina u konstantnom ubrzanju, danas polako postajemo svesni da nam je takav način života doneo više štete nego koristi. Jedemo isuviše brzo istovremeno gledajući televiziju ili listajući novine, ili što je još gore, ugovore ili planere; dok smo u bioskopu, u mislima prevrćemo sve obaveze za naredni dan; čitajući knjigu na kauču u stanju smo da jednim okom gledamo serije dok istovremeno slobodnom rukom zapisujemo ono što je potrebno uraditi… i tako postajemo kompletno rastrzani. Nismo koncentrisani, zapravo, ni na jednu stvar. Filozofija sporosti je odgovor našoj potrebi da se zaustavimo. Svesna odluka da radimo što je bolje moguće, a ne što je brže moguće. Slow living, tj sporiji život danas znači uravnoteženi način rada koji nam ostavlja dovoljno vremena i prostora da konstruišemo čvrste odnose sa ljudima koji nas okružuju, sa kulturom, sa mestima. Da se zaustavimo ne bismo li napokon uspeli da primetimo sve ono što nam frenetičan način života oduzima, a od životne je važnosti.

Sporo ne znači uvek sporo
Sigurno znate o čemu pričamo. Već duže vreme imate osećaj da nemate vremena ni za šta, da vam život izmiče kontroli, da dani prebrzo prolaze, a da ništa konkretno ne stižete da završite. Radni dan ne tako retko biva produžen i preko regularnih osam sati, naročito u zapadnim zemljama. Gubi se vreme u prevozu da bi se došlo do posla i vratilo kući. Tako se događa da radno vreme komanduje ostatkom našeg vremena i posao postaje regulator egzistencije limitirajući vreme zabave i odmora koje je često minimizirano i svedeno na puko konzumiranje. Svi mi učestvujemo u svakodnevnom ludilu trčeći do posla, vodeći bitku sa kašnjenjem ili u saobraćajnoj blokadi, trčimo sa jednog kraja grada na drugi vodeći decu u školu, na plivanje, ples ili u školu jezika, dok nas čekaju neplaćeni računi, redovi u bankama i poštama, kola koja čekaju tehnički pregled i velika sedmična nabavka namirnica. Sve to oduzima i vreme i živce. Dodajmo tome i kuvanje, dodatno radno vreme, dodatni posao ne bi li se upotpunila mala plata. Vikendi kao jedino bekstvo od svakodnevice pretvaraju se u takozvani weekend blues. Vikendima shvatimo da i tada patimo od istih simptoma kao i tokom radne nedelje: nedostatka vremena, haosa, nervoze i stresa.

Istraživanja u Evropi pokazala su da je ono što ljudima najviše nedostaje upravo vreme, tako da želja za sporijim životom nije ništa drugo nego radikalna kritika produktivne forme života nametnute kao dominantne, kao jedini ispravan način življenja. Evolutivno, brzo vreme, sa namerom da se sagori u trenutku, što je pre moguće, vreme koje je iznad svega nešto što se troši, pretvara u novac, nešto što možemo da iskoristimo, danas je bazirano na profitu i dobitku. I naše vreme pretvoreno je u robu. No, ukoliko pomislimo da naš život nije ništa drugo do određeni kvantitet vremena, broj minuta, sati, nedelja i godina koje nam je dato da provedemo na ovoj planeti, zar nije došao momenat da pokušamo da uzmemo za sebe delić vremena koje ćemo potrošiti onako kako mi želimo, uživajući u njemu bez neke finalne koristi već jednostavno živeći?

Živeti polako, ili downshifting, kako kaže Jorrgen Larsson, predstavlja namernu promenu stila života koja je u suprotnosti sa izrekom da je vreme novac. To nije oda lenjosti već kritički stav prema životu kao traci za trčanje. Neko to može nazvati i željom za jednostavnošću: raditi manje, zarađivati manje. Ali i trošiti manje, odnosno živeti sa manje stvari i sredstava, posvećujući vreme sebi i drugima. Izabrati da budemo srećni sada, a ne kasnije. Nije važno ako to zvuči old fashioned u doba globalizacije i superbrze tehnologije, jer to svakako nije suprotnost progresu već pokušaj da dostignuća modernog doba iskoristimo a da pri tom unesemo kvalitet u svoje živote. U ovom trenutku.

Prestanite da govorite da nemate vremena.
To vas ne čini važnijima u očima drugih.


Knjiga “In Praise of Slowness“ (U slavu usporavanja) nije objava rata brzini. Brzina nam je pomogla da unesemo u naš svet neke divne i oslobađajuće promene. Ko bi želeo danas da živi bez interneta ili bez aviona?

Smisao pokreta sporosti nije u tome da sve treba raditi puževim korakom. Nije povratak u predindustrijsko doba. Naprotiv, taj pokret čine ljudi kao vi i ja, ljudi koji žele kvalitetnije da žive u užurbanom, savremenom svetu. To je razlog zbog kojeg se filozofija sporosti može sažeti u jednu reč: ravnoteža. Budite brzi kad ima smisla da budete brzi, a budite spori kada ono što radite traži sporost. Trudimo se da živimo u ritmu za koji muzičari imaju odličan izraz: tempo giusto ili prava brzina. Odredište je jednako važno kao i samo putovanje. take it slow.


Doba besa i lakoća postojanja
Naša opsednutost brzinom i uštedom vremena vodi nas u doba besa, kaže Carl Honore. Bes na ulicama, bes u avionima, bes u prodavnicama, bes u vezi, bes u kancelariji, bes na godišnjem odmoru, bes u vežbaonicama. Zbog brzine živimo u doba besa.

Kakvi su izgledi za usporavanje životnog tempa u svetu koji opsesivno želi da bude što brži. Dok ostatak sveta i dalje besni, velika i sve veća manjina donosi odluku da neće sve u svom životu raditi pritiskajući papučicu gasa. Na svim zamislivim područjima, od seksa, rada i fizičke aktivnosti pa sve do ishrane, medicine i urbanog dizajna, ovi buntovnici čine nezamislivo: ostavljaju prostor za sporost. A dobra vest je da usporavanje donosi rezultate. Ispostavlja se da sporije često znači bolje: bolje zdravlje, bolje obavljen posao, bolje poslovanje, bolji porodični život, bolju kondiciju i fleksibilnost, bolju kuhinju i bolji seks. Najbolje je početi sa malim stvarima. Prošetajte. Isključite mobilni telefon na sat vremena. Kuvajte iz zadovoljstva. Pročitajte novine uz isključen televizor. Uvedite masažu u vođenje ljubavi. Ili jednostavno sedite nekoliko minuta na nekom mirnom mestu. Ako vam maleni čin sporosti pruži dobar osećaj, pređite na veće stvari. Preispitajte svoje radno vreme. Kako vam život bude postajao sve bolji, zapitaćete se isto što se i ja često pitam: zašto nisam usporio ranije?

napisale Sanja Lućić i Žana Poliakov za magazin Sensa, once upon a time 🙂