“Vrata koja vode ka svetu Divlje Žene ima malo, ali su dragocena. Ako imate dubok ožiljak, to su vrata; ako imate staru, staru priču u sebi, to su vrata. Ako volite nebo ili vodu toliko da bez njih ne možete, to su vrata. Ako žudite za dubljim životom, bogatim životom, zdravim životom, to su vrata.”~ Women Who Run With the Wolves by Clarissa Pinkola Estes, psiholog, jungijanski psihoanalitičar, stručnjak za post-traumatski oporavak, književnica & umetnica.

 

A ipak ova knjiga pred vama se zove “U svoja četiri zida” i jedva je nekako pristala na taj naslov. Prva verzija je bila “Najstariji zanat a ne partijska knjižica“. I to je bio dobar naslov, onako in your face, pesnicom u lice, krik nezadovoljstva… jer prirodnije je prodavati svoje telo nego svoju istinu. Mi bismo da se svet promeni a ne mi. To nas u početku čini besnim, divljim, povredjenim i …. spremnim da ispričamo svoju priču. Bes je odlično pogonsko gorivo, pokaže nam u kom pravcu da idemo. Gde su vrata. Za Keti je to bio rad na romanu. Napisati svoju priču ima mnogo veću vrednost nego što iko može i da zamisli. To znaju oni koji je napišu, a negde osećaju onih 80% ljudi na planeti čija je želja da napišu knjigu. Kad god nekome kažem da sam pisac, sledeća rečenica je znaš kakvu imam ideju za knjigu… potom će vam pričati kako njihovi životi zaslužuju da budu roman ili film. I to je sve istina. Jedan čovek, jedan roman, najmanje. U slučaju žena, više romana.

 

Tek se ovo naše društvo navikava na ideju o homoseksualnosti a mi smo već pronašli da smo pansexual. Sveseksualna bića. Seks i glad upravljaju svim svetskim dogadjajima. U ne tako dalekoj budućnosti, novim generacijama će biti smešno kakve smo mi probleme imali i za šta je trebalo izlaziti na ulice i protestovati.

 

No, sledeća revolucija neće ni biti organizovana, neće biti na ulicama, ona se dešava u svakome od nas. I ovo je jedna revolucija kojoj prisustvujemo i koju čitamo. U četiri zida dešava se revolucija i evolucija Keti Radošević, crnogorske spisateljice čiji je ovo prvi roman. Dugo se roman nalazio u četiri zida, samo u folderu autorke i nije mogao da ugleda svetlost dana. Kao neko ko radi sa autorima i budućim piscima, znam koliko je to čest slučaj. Društvo u kome živimo je otrovno za umetnike. Opiremo se, sabotiramo sami sebe, jer nije jednostavno pustiti druge ljude u svoj svet. Pogotovo ako je ovako osetljiva tema. I koja izlaskom na svetlost pozornice autorku ostavlja itekako otvorenom i ranjivom. Sad svako može da procenjuje i osudjuje.

 

Ali isto tako ovako otvorena vrata nam pokazuju koliko smo zapravo povezani. Koliko nismo odvojeni jedni od drugih. Uopšte.

 

Polako, to je sledeći nivo ove igre. Da vam ne pokvarim uživanje u čitanju.

 

Sve nedoumice koje neko može da ima tokom otkrivanja sopstvene seksualnosti nalaze se upravo u ovoj knjizi, kako saopštiti roditeljima, kako objasniti prijateljima, kako uopšte naći partnera i imati “normalnu“ vezu. Šta znači u ovom slučaju normalna veza? Danas niko nema normalnu vezu. Mi upravo stvaramo nove veze, dok pišemo, dok se povezujemo sa sobom, povezujemo se i sa drugima. Ovo su nove veze. Everything you know might be wrong. Sve što su nas učili, istina, ovakvi procesi donose i takva otkrića. Da svako ima svoju percepciju stvarnosti, realnosti iliti istine, i da je to sasvim u redu. Ono što nam je potrebno za novo doba je da umemo da “zaboravimo“ svoje stare programe koji nam više ne služe, mogućnost da napišemo sebi nove kodove. Pisanjem, da. Tako što se okrenemo ka unutra, povežemo sa sobom i nečim većim od nas samih… prirodom, kreacijom, univerzumom, stvoriteljem, zovimo to kako god. Umesto konzumenta postanemo kreatori, imamo mogućnost da napišemo novu priču. Zbog toga je svaka osoba koja se okrene kreaciji sretnija. Zna da kreira svoju realnost. Istinu.

 

Sve što znamo o ljubavi je pogrešno. sve što su nas učili o ljubavi verovatno je pogrešno. Hteli bismo da se nešto vrati na staro gde se zna šta je muško šta je žensko, onaj deo sveta sa nostalgičnim pogledom koji misli da je u prošlosti uvek bilo bolje. Ah, naše slatke iluzije… Za razliku od onih koji misle da će biti bolje u budućnosti, a budućnost je upravo danas, istorija je prošla nedelja. Svet više nije tako jednostavan. Mi smo svi gender fluid u pokušaju da definišemo sebe. Who fucks you defines you? – pitala sam se u svom prvom nelinearnom romanu. Danas više ne tražim definicije jer ništa više nije definitivno. Homoseksualna orijentacija nije jedina različitost u odnosu na heteroseksualnu. Možete biti i demisexual, oni kojima je potrebna emotivna konekcija sa osobom pre nego što udju u seksualne odnose. Bisexual – kojima su privlačne osobe oba pola i kojima je isto važnija emotivna konekcija nego ima li jedan ili drugi hromozom. Sapiosexual, oni koje uzbudjuje inteligencija drugih bića. Ima toga još… i eto zbunjenih generacija. Dazed & confused. Očarani i zbunjeni.

 

Očarani smo svime što nam život u sadašnjem vremenu pruža i nudi i ne znamo šta ćemo pre. Tražimo definicije i odobrenja izvan sebe. Prvo u okolini, naravno. Biti primetno drugačiji izaziva nerazumevanje i strah. Često se taj strah pretvori u nasilje. Gledamo i slušamo o tome svakog dana. Stvari se, pak, rešavaju na nekom drugom planu. I počinju sa ulaskom u četiri zida, u naš unutrašnji svet. Mi smo svi deo problema ali i deo rešenja.

 

Ovaj roman nije samo o drugačijoj seksualnoj orijentaciji nego o ljubavi i konekciji. O ljudima novog doba i o generacijama koje redefinišu današnji postojeći sistem, o braku i porodici kao stubovima konzumentskog i kapitalističkog društva. O ograničenjima koje sami sebi postavljamo. O izlasku iz uloge žrtve i preuzimanju odgovornosti za sve što nam se dešava. Sloboda nije nešto što ti neko daje, slobodu uzmeš.

 

Napisati svoju prvu knjigu znači upravo to sa jedne strane, ali ono što je bitnije – uzeli smo svoje pravo da ispričamo svoju priču, na svoj način. Postajemo svojevrsni alhemičari, čarobnjaci, olovo pretvaramo u zlato, transformišemo energiju… i da, pretvorimo sve što nam se dešava u nešto dobro.

Nije nas strah da smo mali i nemočni nego toga koliko smo svemoćni. Sve što želimo nalazi se sa druge strane straha. Prihvatanje koje tražimo spolja je naš posao.

Dopusti drugima da budu to što jesu, dopusti sebi da budeš to što jesi.

 

Promeniti sebe, ispostaviće se nakon svega, uopšte nije nužno, ni preko potrebno. Samo prihvatiti. A to nam dodje kao najteži zadatak. Samo to, samo prihvatiti. Samo.

I svet oko nas se, preko noći, vidi čuda, promeni.

 

abrahadabra,

Žana Poliakov

na dan prelaska Urana u znak Bika, leta gospodnjeg 2018.
predgovor za knjigu Keti Radošević “U svoga četiri zida”, pod naslovom Govori svoju istinu, ili napiši svoju priču i udaj se za svoju istinu
promocija knjige u 21. juna u 19h, park Kruševac, Podgorica, Montenegro 2018.