Reči su vrlo moćne

Reči su vrlo moćne

Kako sam počela da vadim stvari iz naftalina, svašta sam pronašla – čitavu jednu paletu nezavršenih projekata ili dobrih ideja koje čekaju na realizaciju. Imam jedan moleskine journal iz 2006.-te godine kad sam u trenucima očaja zapisivala šta bih sve volela da napravim ili uradim. Da sve bude smešnije, to sam zapisivala jedne zime sunčajući se u Havani u bašti hotela “Nacional“. Zašto sam uopšte bila očajna kad sedim u raju koji je Al Kapone napravio, dok je zima u Evropi, sunčam se i tropsko zelenilo je oko mene a s vremena na vreme imam i mogućnost da se bućnem u moru. Zašto bi neko bio očajan u takvom okruženju? Zato što očaj nije stvar okoline nego moje glave. Jednako sam bila nesretna i u Srbiji gde sam opet sve “imala“. Sve sam imala a ni u čemu nisam uživala. Nisam umela da osećam momentum, niti da živim u sadašnjem trenutku – da uživam tu gde jesam. Umesto toga, strahovala sam od budućnosti i sama sebe dovodila do ludila jer nikako da pronadjem šta je to što dobro radim. Pa kako i da znam šta je to što dobro radim, kad u to vreme nisam baš znala ni ko sam. Tek sam bila u procesu i radila istraživanja. Bila sam zatočenik sopstvenog mozga.

Mislila sam da treba da se trudim oko nečega, da radim i privredjujem a nisam uopšte videla sve ono što meni dolazi lako. I što radim tako jednostavno te i ne primetim da “radim“ uopšte.

I sad se ponekad vratim tom žurnalu da pogledam šta sam tu zapisivala sve. Zabavno je bilo precrtavati sve što sam u medjuvremenu stvarno i uradila. Neke stvari samo zbog toga da bih sebi ispunila želju. Pa kad sam ispunila želju, ukapiram da to baš i nije nešto u čemu uživam preterano, te me put odvede dalje. Ali i dan danas zapisujem i ako nešto stvarno znam, to je da su reči vrlo moćne. Pogotovo kad ih zapišem. I da ništa nije spolja. Jeste, mi utičemo na realnost a realnost utiče na nas. Imaš samo ono u čemu uživaš. Sve drugo je višak.

Tako da ja razumem očajne domaćice.

U medjuvremenu je čitav svet to otkrio. Zapravo ja sam, pa sad primećujem i druge. Naravno, ne veruju svi no sad ipak postoji dovoljan broj ljudi koji gradi novi svet.  Jedna od polaznica mog mentorship programa ”A zašto i Vi ne biste napisali knjigu?“ je upravo završila svoju knjigu koja se zove “Mi gradimo novi svet“. Kao i svaka ponosna “učiteljica“ obeležila sam taj datum, verovatno me to više radovalo nego nju samu. Imala sam privilegiju da “svedočim“ kako ona radi nešto lako i jednostavno – nešto što je njena misija. I tu privilegiju sada imam stalno – gledam ljude kako “cvetaju“. Mučimo se mi svakako u tom procesu, udaramo glavom o zid, izbacujemo sami sebe iz takta, nerviramo, svadjamo, ljutimo, besnimo, poredimo sa drugima, optužujemo… you name it, we got it. To seme, hteli mi to ili ne svesno, prolazi kroz razne faze. Nekada je u potpunom mraku. Nekada se natopi suzama. Nekad je sušni period, gladni smo i žedni. Svega. A malo nešto zapišemo ili nacrtamo i vidi vraga, glad je prošla.

Nisam još u svom životu ( ovom životu koji nije baš predugačak) srela osobu koja nije kreativna. Kreativna osoba je sretna osoba. Ako ništa drugo, u stanju smo da smislimo milion kreativnih načina kako da izbegavamo da kreiramo. Ali i to je kreacija. Mi stvaramo kako god okrenete. Jedino je pitanje šta. Ponekad to izgleda kao haos, ali haos je veći red od reda. Haos se sam organizuje. I gde čuda, pa to je čitav kosmos. Kosmos nam deluje da je spolja a ustvari kosmos je unutra. Unutar svakoga od nas. Ima li šta fantastičnije od ljudskog tela. Deluje komplikovano no ipak sve radi. Vrlo jednostavno i bez nekog našeg uplitanja. Probajte svesno da zaustavite disanje. Ili rad srca.

Ne ide, jel? Pa oko čega se onda brinemo toliko, kad ništa zapravo nije u našoj kontroli. Osim našeg uma koji samo “misli“ da nešto može da kontroliše. A to postići, najveći je kunst.

Do tada, ono što možemo je da pišemo. Da tu konfuziju u glavi stavimo na papir. Neka vrsta mentalnog umivanja. Znam da bi danas svi da pišu na kompjuteru ali to nije isto. Piše se rukom, na papiru, u svesci, onoj nekoj divnoj koju ste izabrali da vam služi samo za to.  Šta mislite, zašto ja stalno pravim one sveske, još i dizajniram da u stvakoj strani uživam ili motivišem samu sebe. Pa meni su potrebne. I dalje zapisujem. Naša savremena civilizacija nas je naučila na “odmah i sada“ te stoga i očekujemo instant gratifikaciju. I odmah da od toga što radimo dobijemo neku “nagradu“. Da nas vide, primete, obrate pažnju, no u ovom procesu nije u tome stvar. Sam proces stvaranja i pisanja je nagrada sama po sebi. Mi jesmo negde programirani i naučeni, ili vaspitani kako god hoćete da “radimo“ nešto zato što neko drugi to traži od nas. Bilo da su roditelji, a na početku i jesu roditelji, traže nešto da uradiš, da bi oni bili sretni. Ili uradi pa ćeš dobiti igračku, tj nagradu. Koje “dete“ ne želi da “zadovolji“ roditelje? Koje “dete“ ne želi da dobije igračku? Kreativni deo naše ličnosti jeste upravo to “dete“. Dete voli da se igra, to mu je nagrada sama po sebi. Ovo sve drugo zove se “posao“ i tu ipak očekuje da nekog učini sretnim ili nagradu. Kad je nema, mi mislimo da je besmisleno to što radimo. Neozbiljni smo, samo se igramo. “To je nešto što radim za sebe“ – često čujem kao opravdanje – “za svoju dušu“.

Kad radiš nešto za sebe, osećaš potrebu da se pravdaš.
Ti kao kosmos i centar univerzuma osećaš potrebu da se pravdaš?
Kome?

Zapiši to.

Kad započinjemo novu igru, u redu je da nešto i ne znamo. Da budemo samo početnik. I kad smo učili da hodamo, nismo odustali iako smo stotinu puta pali. Jesu se ljudi oko nas i plašili ali niko nije ni sumnjao, ni trenutka, da jednog dana nećemo prohodati. Nije uvek lako imati takvu vrstu podrške kad porasteš, pa tako učimo da budemo sami sebi podrška. To se zove odrastanje.

Nije ono što mislite. Ili što su vam prodali da mislite.
Iako se plašiš, veruješ i uradiš, Igraš se, kreneš u avanturu, u nepoznato. Pa šta iako padneš?
I to je deo igre. Ustaneš pa kreneš ponovo. Big deal.

Na kraju se kaješ samo zbog onoga što nisi uradio, ne zbog onoga što si uradio.
A sad da vidim šta još imam na onom svom spisku? 🙂
I vi ga sigurno imate. Ako ne, šta čekate?
Zapišite.

photo by Branislav Tišma, kod mene na ranchu, na terasi. u kancelariji – radimo 🙂