Ni ne sećam se više da sam se žalila na hladnoću i Gandhi ili little Sanj kako je sebe zvao nam je organizovao put u Indiju, taman tokom februara da prebrodimo malo zimu. Njegovo ime je zaista Sanjay Gandhi, ovo ne izmišljam i kad guglujete tako se zove sin Indire Gandhi, no Sanjay je uobičajeno ime, no Gandhi nije tako uobičajeno prezime. „Svugde izrazito cenjeno, jedino u Engleskoj ne toliko“, kaže little Sanj. I jednog jutra dok se spremao za neko svoje predavanje, jer je radio kao predavač na univerzitetu, a ja razmišljala šta ću od hrane da strpam u sebe ne bi li nekako utešila dušu svoju povređenu i zatrpala sopstveno nezadovoljstvo, predlaže mi sledeće:

Kako bi bilo da, kad smo u Indiji, organizujemo i hindu blessing? Meni bi mnogo značilo – prilazi mi značajno kao da je čitave noći smišljao kako da mi kaže.

Kad bi njemu značilo, meni zvuči kao egzotika i zašto se ne bi zabavili dodatno u Indiji, pa nemaš baš prilike svakog dana da se zabavljaš na takav način i da organizuješ sebi, tj. da ti organizuju monsunsko venčanje.

Why not, sounds like fun – kažem ja još uvek pospana, pa se ispravim – That is absolutely wonderful, darling – dok mažem nešto na neki divni wholegrain tost, jer kad god sam depresivna, nekako su mi potrebne stvari koje mirišu na hleb. To je valjda nešto iskonsko, kad god je telo u stresu tj. strahu, seti se prethodnih života i samo da ima koricu hleba, dobro je, nećemo umreti od gladi. To nas podsvesno smiruje. Verovatno nas i mlečni proizvodi vezuju za majku, hrana je neistraženo područje o kome mislimo da sve znamo, a nemamo pojma kako to sve na nas deluje na podsvesnom planu. Oduvek sam se pitala zašto nam je hrana takva uteha i zašto smo kao civilizacija postali toliko zavisni od ukusa, a pogotovo od kuvane hrane. No o tome u nekoj drugoj knjizi.(par godina kasnije, pojavila se i knjiga Soulfood, recepti za srećniji život 🙂

– Why don’t we have a serbian wedding then also? A što ne bismo imali i srpsko venčanje kad je već tako, sa sve trubačima. Moj otac bi se radovao, a mene bi bizarnost zabavljala. Mislim, kad je bal, nek se i princeza zabavlja. Meni su ta venčanja totalna glupost, no ako već imamo hindu blessing, zar ne bi bilo lepo da poštujemo i tradiciju naroda koji, neki kažu, potiče iz Indije. Ionako sam ja veći Indijac, nego što će little Sanj ikada biti. On je sve vreme bežao od tog svog indijskog porekla, čak i engleski govori kao neki speaker sa BBC-ja, držao je časove proper english imigrantima, a kad god je mene ispravljao, dobijao bi udarac tamo gde je najtanji. Moj engleski uopšte nije perfektan, ali je moj i meni je to dražesno. Ponekad namerno pričam kao Ruskinja, da ga blamiram pred prijateljima kako je uvezao russian bride. U današnjem svetu, kad se već svi sporazumevamo na engleskom jeziku, ono što nas čini zanimljivim i što nas izdvaja upravo su ti akcenti, preslatko mi je i kako imigranti govore engleski, njih doduše mnogo bolje razumem nego Engleze iz nekih delova Engleske. Ali je i to dražesno, kad vidiš da ljudi nose svoje dijalekte i ne menjaju ih čak i kad postanu poznati i vrlo se ponose svojim poreklom, ma kakva nedođija britanska bila.

Inače, mi smo posle par puta shvatili da nam je bolje da spavamo odvojeno dok smo u Londonu. Ne hrče on, nego hrčem ja. Toliko me gušio da stvarno nisam mogla da spavam pored njega a da ne hrčem, možda ima veze sa tim što smo stalno mnogo jeli sve te njegove ukusne večere i pili vino, ne znam. No posle izvesnog vremena složili smo se da ja imam svoju sobu i svoj deo stana, a on svoje potkrovlje, dok ne otkupimo čitavu kuću pa možemo da se rasporedimo. Išli smo čak i u opštinu, da zakažemo britansko venčanje. Sad kad se toga prisećam, kao da je to bila neka druga osoba, verovatno sam u Londonu non-stop nešto pila i jela ne bih li preživela. I zaista smo imali zakazan datum koji smo više puta odlagali, jer treba skupiti papire za Imigraciono. Kakav je to pain in the ass, mene sva ta administracija plaši i pošto ne umem da se ponašam kao normalni ljudi, sve što kažem, moram da „ispečem“, a to je tako zamorno. Ko bi razumeo u Imigracionom da spavate odvojeno i ne znam zašto je to važno u zemlji koja ipak ima aristokratiju i gde su takve stvari normalne, samo moraš da fejkuješ ako završavaš papire za britansko državljanstvo. Ili možda za bilo koje državljanstvo, tu baš postoji neophodna fascinacija zajedničkim krevetom. Valjda se podrazumeva da aristokrate nisu emigranti i da nemaju dovoljno ni za jedan krevet, a kamoli za odvojene stanove ili sobe za spavanje. Stvarno smo licemerno društvo.

Ovaj život san je.

 

Primećujete da mnogo koristim reč stvarno u ovom delu. Sad ću stvarno da prestanem. No to mi je potrebno, jer ni sama ne mogu da poverujem kroz šta sam sve prolazila. Španska serija koju sam nekada živela poprimila je dimenzije indijske, a ima neki vic Godina prođe, Mala nevesta nikad. To je moja serija. Uopšte nisam mogla da verujem u šta sam se uvalila, no to sam ja. Valjda koračam kroz nepoznato da bih zapisivala, mada sam u tom periodu toliko bila povređena da čak nisam mogla ni da pišem. A little Sanj nije mnogo inventivan kad treba zabaviti depresivnu Ruskinju u Londonu, no čak i kad sam depresivna, smišljam program – zašto ne bismo posetili Stonehenge. Pa to je mesto moći, geosenzitivna tačka sveta. Meditacija na tom mestu sigurno će me povratiti. Mada sam imala i sesije sa Mirkom Vragovićem preko Skype-a i sama sebi sam spremala Bahove kapi – no dok ne dođe do oproštaja, prolaziš agoniju. Sad sam tek svesna koliko sam bila vezana za magazin i koliko mi je ta destabilizacija bila potrebna. Sve ono za šta smo previše vezani – izgubimo. Prosto zato što nije dobro biti vezan za ljudske vrednosti, niti postavljati ljudske vrednosti kao cilj i smisao života, jednako tako ni voljenu osobu. Onda kad sve to izgubiš, misliš da ti ne ostane ništa.

A zapravo tek kad sve izgubiš – you are able to do anything.

 

To je valjda taj prelazak sa ljudskog na božansko polje delovanja. Nisam bez razloga izdala knjigu I AM LOVE, nisam ni znala šta prizivam. Nakon svega ovoga jedino sam mogla da otkrijem – ljubav. Ali onu božansku, ljudska je isto varljiva i kvarljiva roba.

Dejan Dimitrijević mi daje instrukcije putem sms-a kako se radi meditacija na Stonehenge-u, smrzla sam se bila, jer u toj Engleskoj ta vlaga ti ulazi u kosti. Ali mesto je čudesno, posle izvesnog vremena pojavili su se druidi, bio je neki skup. Naravno da pogodim kad treba da odem – svaki dan može biti praznik, zar ne? Nakon desetak minuta meditacije tamo zaboravila sam na hladnoću i toliko smo se zabavljali, slikali i smejali kao deca neka. Takva je energija tog mesta. Posle me Deki pitao kako je bilo.

– Razigrano. Kod njih je beskrajno zabavno.

Bilo mi je zabavno i razigrano dva dana, posle sam se već pretvorila u nadrkanu postmodernu domaćicu koja šizi jer little Sanj ne može nedelju dana da sastavi orman iz Ikee, a stipsa je da plati ljude 15 funti da to urade.

– Pa Indijci su ti gore stipse nego Piroćanci. Gde si ti njega našla? – iz mojih prijatelja izađu svi stereotipi. I odjednom sam shvatila da London uopšte nije nikakvo kosmopolitsko društvo, jer je tu svako u svojoj zajednici i tu su svi veći tradicionalisti nego u sopstvenim zemljama. Njegovi prijatelji dovlače žene iz Pakistana, druže se uglavnom jedni sa drugima. On jedino nikada nije imao obojenu devojku ni ženu, njegove žene sve moraju da budu bele. A prijatelji su Indijci i eventualno jedan crnac. Odjednom ja dobih label „Srpkinja“. I kakvi su Srbi and where is Serbia? Hell if I know, ja sam najgori predstavnik Srbije ikada, gde ste mene našli…

No to ne menja činjenicu da je Gandhi još pritom i stipsa, osim kad su večere i vina u pitanju. Meni je taj koncept preterane ravnopravnosti potpuno deplasiran u ovom slučaju kad sam bez posla i gost u njegovoj zemlji. Sad mi je žao što sam i jednu kafu platila sama, jer sam ga samo dodatno kastrirala time. Lepo kaže moj prijatelj Nikola kad god se ponudim da platim Hoćeš možda i da mi ga odsečeš?

Point taken. Lesson learned. To je uvreda.
Nikada više ne nudim share fare sa muškarcem.

…….

Žana Poliakov
deo iz knjige Ona zna, knjiga o zbunjenosti koja to više nije, Vulkan 2014.