Romantično resetovanje

Čudno je da sam skoro čitavu deceniju provela sa jednim čovekom a da i dalje ne znam da li je to bila ljubav. Kineski metafizičari kažu da svi imamo životne cikluse koji nam donose promene na svim poljima. Jedino što iko može sasvim sigurno da vam garantuje jeste – promena.

Ljubav kakvu sam do tada poznavala značila je prilagođavanje. Stalni update, borba sa virusima. Nekoliko puta mi se spržila matična ploča od loše struje. Ljubav koju je trebalo zaslužiti. Ljubav koja je se pretvarala u maltretiranje. Ljubav je patnja. Ljubav je bol. Ljubav traži žrtvovanje. Prava ljubav ne postoji. Nisi valjda klinka da veruješ u priče o srodnim dušama? O prepoznavanju? To postoji samo u bajkama – surove su moje prijateljice, a sve žive u nabrojanim programima. Naša verovanja su duboko utisnuta u nas i ko zna odakle smo ta verovanja pokupili i od njih stvorili svojevrsni genetski zapis. Imajte uvek na umu da se naše verovanje pretvara u samoostvarujuće proročanstvo. To je program tvog kompjutera.

Najveći problem žena posle 35 nije to što dobiju koji kilogram, niti celulit, niti bore. Ne. Najveći problem je što prestanu da veruju u čuda, čaroliju života, svoja osećanja. U sebe. U ljude. U Boga. U sopstvenu intuiciju. Naravno, svi će vas ubeđivati da je to ispravan, racionalan stav jedne odrasle osobe. A da li je iko, ikada, igde rekao da je ljubav racionalna? Mi se zaljubljujemo da bi se osećali mladalački. Svi, od 9 do 99 godina. Očekivati da će vas neko drugi učiniti potpunim jeste istinska zabluda. To znači da vama nešto fali. Da vi niste divni upravo takvi takvi ste i da sa svim svojim nesavršenstvima činite jedno savršeno ljudsko biće. Prava ljubav počinje tako što prvo zavolite sebe, čuli ste to već mnogo puta. Jeste li probali?

Ili samo odmahujete glavom. Nemate vremena vi za to.

– Žene ovde jesu prelepe. Ali lepe su spolja a ružne iznutra – kaže jedan vrlo pronicljiv strani državljanin. – People have second thoughts. Jedno kažu a drugo misle. U dve rečenice sumirao je sve naše probleme. Ponašaju se kao da su nedodirljive kraljice, a ispod toga leži nesigurnost, strah i sumnja u sop- stvenu vrednost.

Lako je naći muškarca koji je zgodan spolja, ali je teško naći muškarca koji je zgodan i spolja i iznutra – čitam, u knjizi Elizabeth Gilbert  “Jedi. Moli. Voli.“ Problem je, dakle, internacionalne prirode. Transcendira nacionalni okvir. Gloria Steinem je davnih godina savetovala ženama da postanu onakve kakve muškarce žele pored sebe. Mi smo samo ogledalo naših prijatelja, ali i ogledalo naših partnera, ljubavnika, muževa, srodnih duša kako god da ih zovete. Sasvim sigurno želite da vaš partner bude najbolja verzija vas.

Skoro me je neko pitao da zamislim najlepši osećaj koji poznajem. Umorna od dokazivanja sopstvene hrabrosti, setim se šta mi je zaista važno. Šaputanje na jastuku. Ne foreplay nego after play. Seks je fascinantan sam po sebi, pogotovo kad ste sa osobom u koju ste zaljubljeni, ali najlepši osećaj koji sam mogla da prizovem je ono lebdeće stanje posle. Njegova glava na mojim grudima. Zagrljeni ili bolje rečeno isprepleteni nešto razgovaramo. Reči se otežu. Kao i rečenice, dok ga s vremena na vreme poljubim u kosu. Ovlaš, onako blisko. Njegova glava na mojim grudima, simbolično vrlo… razum i osećajnost, spojeni.

And there it is… Love.

– Najveća hrabrost je priznati svoju slabost – kaže on. Nemojte biti tako kritični prema sebi. Super vam je onaj pevač što ga toliko volite. Kako se beše zove, Buble. Stalno ga slušam u kolima. Mislim tad na vas. U stvari, mislim stalno na vas.

Zbunila sam se, pa onda počnem da brbljam ubrzano.

– Hm, da. You are always on my mind je i moja omiljena pesma. Malo više nego druge. Zanimljivo je i to da su uglavnom najlepše pesme napisane pod tezom da je ljubav bol i patnja. Umetnici odlično stvaraju kad su razočarani, besni ili napušteni. Postajemo preosetljivi. I otvoreni. Onda kopaš duboko po sebi. To je isceljujući proces. Znate da je Yoko Ono na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu dobila nagradu za životno delo?

– Koje životno delo? – pita me jer njega moja zbunjenost zabavlja.

Joj, znam, to je njen problem. Lenon joj je rekao da je ona najpoznatija nepoznata umetnica na svetu. Svi znaju ko je a ne znaju šta radi. A ona je ozbiljna konceptualna umetnica. Sećate se kad su ona i Lenon imali Bed–In honeymoon performans u holetskoj sobi… krajem šezdesetih, protest zbog rata u Vijetnamu?

– Vi to opet nešto na temu mojih godina.

– Kakve godine? – Onda sam shvatila da je vreme za istinu. Hrabro sad, izgovori sve. – Otkad dolazite kod mene, cveće koje nikada nije cvetalo je procvetalo. Zapravo, ja procvetam. Mladići koje poznajem nemaju takvu energiju.

– Poklonili ste mi knjigu “Tačka preokreta“ kad sam vas sreo. To nije bilo slučajno. Dobar je to naslov. – Za trenutak je zastao. – Kad malo bolje razmislim, mi smo jedno drugom bili ta tačka preokreta.

Susret koji nas je oboje transformisao.

Naša digitalna dazed&confused generacija, to zove resetovanje. Ima onaj odličan geek štos o kompjuterašima kojima se pokvari auto. Nikako da ga pokrenu, a onda jedan kaže: Da izađemo, pa da uđemo ponovo? Uvek mi je smešno.

– Romantično resetovanje… i to je dobar naslov.

Što bi rekao veliki filozof Yoda: Strah je put u tamniju stranu. Strah vodi u bes. Bes vodi u mržnju. Mržnja vas vodi u patnju.

Do it or do not… there is no try. Izgubiti ponekada ravnotežu zarad ljubavi deo je uravnoteženog života.

I da… sve je moguće.