Svi, čini mi se znaju danas šta je Leptirov efekat, The Butterfly Effect. Leptir mahne krilima na Tajlandu i izazove zemljotres na Madagaskaru, naizgled male stvari koje donose tektonske poremećaje ili promene. A šta je the Gandhi effect objasnila mi je jedna slepa i neverovatna žena u Indiji. Naime njena priča je fantastična i to kako se ona obrela u Indiji, kako je putovala sama do Tibeta da bi tamo napravila školu za slepu decu, jer u tom delu sveta, ako si slep, nemaš nikakve mogućnosti. Ni u zapadnoj civilizaciji nije bolje, izopšten si kako god okreneš, no u Nepalu tek – osuđen si da živiš u četiri zida. Iako niko ne shvata da slepi ljudi imaju misiju, oni vide nešto što mi nismo u stanju. Vode ih osećanja, nisu opterećeni izgledom kao većina civilizovanih naroda i predoređeni su za velike stvari. Ta žena je inspiracija – i sada u južnoj Indiji vodi program za ljude širom sveta koji bi da nešto promene u svojim zemljama ili gde god, ali osećaju neki poziv to do good, bili oni slepi ili ne, danas je sve više probuđenih koji žele da njihov život bude život u ljubavi and for social change. Sedimo tako na ručku pored jezera, u preslatkom indijskom domu, služe nam ručak i ta žena mi priča da svi koji dođu do nje imaju sličan poriv da menjaju svet, da svojim primerom pokrenu društvene promene i da svi imaju taj Gandhi effect – trenutak kad su Mahatmu Gandhi-ja kondukteri izbacili iz voza jer je to bila klasa za Britance i jer je „obojen“, i on je rekao Neće moći. That is the power of one.

 

To je trenutak kad jedna osoba pokreće revoluciju. Kad kaže ne. U ovom mom slučaju, ja sam bila ta koja je Gandhi-ju rekla ne. Čudno je to sve bilo između nas dvoje. Upoznali smo se i, kad sam prvi put došla kod njega u London, znala sam da je to moj novi dom, iako je taman bio renovirao stan i teško da bi se to nazvalo domom uopšte. Muškarac koji živi sam, jedino su samice u zatvorima tužnije od njihovih stanova. Dnevna soba podrazumeva udobnu sofu na kojoj može i da se spava, prekoputa ogroman TV i naravno fantastičan old school stereo i surround system, jer ovi novi za high fidelity tipove nisu dovoljno dobri. A on je baš takav bio, jedan od onih koji ti napravi savršenu kompilaciju jer sam ga inspirisala, probudila, uzdrmala i… stvarno je imao odličan muzički ukus, da ne grešim dušu. Po mojim standardima. Kuhinja je bila ekstravagantno velika, jer Gandhi obožava da kuva i neverovatan je chef. U kakvim god high class restoranima da smo jeli, njegove večere su bile za klasu bolje. Jedino dining table nije baš odgovarao, stolice su sve bile različite i sve je nekako bilo jadno, da ga nisam naterala da okreči jedan zid i ode malo u Ikeu ništa ne bi bilo. Čak nije imao ni stolnjak no tu sam kao dežurna dekoraterka briljirala. U dva poteza tužna samica je postala topli dom, sa svećicama i funky ilustracijama hindu bogova.

 

– On ti je dužan nešto iz prošlog života – kaže moj astronumerolog Nikola. I shvati taj odlazak i njega kao sredstvo koje te samo prebacuje tamo gde zapravo treba da budeš. Nije tebi mesto u Srbiji više.

I ja sam ga poslušala. Donekle.

Gandhi je muškarac u drugoj polovini četrdesetih, oni što su rođeni šezdesetih i još uvek imaju analogni koordinatni sistem. Bio jednom oženjen. Taman kad je završio dugogodišnju vezu sa svojom devojkom Kolumbijkom, dogovorili su se da se venčaju, zbog njenih papira. Tako je i bilo. Razveli su se kad je ona shvatila da ima dvoje dece i muža Nemca i da žive u Kolumbiji i da joj engleski pasoš i ne treba. Nema dece, barem ne zna da ih je posejao bilo gde, a jedan od razloga zašto su se i rastali je bilo upravo to. Ona je htela decu, a on ne. Ne voli decu, jednostavno bih rekla. Gandhi je Škorpija i nema težeg znaka, niti zabavnijeg u čitavoj astrologiji. Kad sam ga upoznala, bio je par godina bez bilo kakve veze, sjeban emotivno a da još uvek nije shvatio da je sam kriv za sve to. Ne, druge su krive, on je davao sve od sebe. But hey, svi smo mi na svom stepenu razvoja. Od trenutka kad me je upoznao pojavile su mu se tahikardije. Ponekad moja energija tako utiče na ljude, saznaću posle – vibriram na većoj frekvenciji i to ljude koji su mi bliski ubrzava, ali i izrazito plaši. A s druge strane – on nema dovoljno ljubavi u sebi, zamera ženama, poseduje unutrašnju agresiju koju sam očigledno ja pokrenula i izvukla napolje. Svaki trenutak je koristio da manipuliše svojom navodnom bolešću. Zapravo je bio u strahu.

Kada čovek puno osuđuje i loše misli – strada jetra. Ako čovek vređa druge, ili ako se njegova ljutnja, pošto ga je neko uvredio, eksplozivno širi – strada srce. Želudac strada kada se čovek često ljuti i vređa, i to ne samo na svoje bližnje već i na samoga sebe.

Ali su naši razgovori bili divni, mogli smo satima da razgovaramo i zabavljamo se. Neverovatno je zabavan i duhovit i pun priča all over the world, uživala sam na našim večerama. Seks je bio bez veze, no kao prijatelji smo se slagali savršeno. Engleski humor podrazumeva mnogo sarkazma i uvreda, no ja sam egoless, pa se ne uzbuđujem previše i sve mi je zabavno, no njegovo srce zna da vređa druge ljude i jednako mu vraća. Naravno, dok ja vodim računa o njemu i izigravam terapeuta, sve je u redu. Čim je potrebno pozabaviti se Žanicom, eeee… mora se skrenuti nekako pažnja na sebe. Nekom iznenadnom tahikardijom i odlaskom u bolnicu. Svaki čas je imao napade panike. Sirotog čoveka ubijala sam samim svojim prisustvom. Imagine that!

Stvarno sam bila kao u raju.

 

No ipak je to bio neki sudbinski karmički susret, jer smo već pričali o tome da se preselim u London, kad se stvar sa Sensom i izdavačkom kućom zakomplikovala. Sad nekako mislim da se on pojavio da bih ja lako pustila Sensu, magazin koji sam uređivala i koji sam gajila kao sopstveno dete i sve čime sam bila vezana. Jeste da sam mesecima bila depresivna u Londonu, no ima li bolje mesto za depresiju nego upravo United Kingdom.

We may be a small country, but we’re a great one, too. The country of Shakespeare, Churchill, the Beatles, Sean Connery, Harry Potter. David Beckham’s right foot. David Beckham’s left foot, come to that. – prime minister in Love Actually.

Barem sam bila na pravom mestu, u centru sveta, upravo tamo gde se sve događa i sve pršti i šljašti, ljudi su najtužniji. No isto tako happiness is a state of mind. Ja sam se osećala kao da gledam kako mi neko siluje dete. I ništa ne mogu da uradim povodom toga, ruke su mi zavezane, a i noge. Taj osećaj.

 

A iz depresije me jedino bes vadio.
Hello, my beautiful anger, we meet again.

 

….

Žana Poliakov
deo iz knjige “Ona zna, knjiga o zbunjenosti koja to više nije”, Vulkan 2014.