Treba mi muška ruka… možda i deo glave – onda sam shvatila šta sam rekla, pa smo se svi smejali jedno pola sata. Za slikanje, zaboravila sam da dodam. Još je zabavnije bilo kad sam dotičnom rekla isto to Treba mi muška ruka.

– Kaži, dušo, šta treba, da nešto prenesem, podignem, popravim… Svi pomislimo da nešto treba da se tegli, neki ozbiljan i težak zadatak a ja sam samo tražila podršku. Pa to i jeste ozbiljan i težak zadatak, zapravo.

Ispostavilo se da je moja srodna duša neko ko ima nepresušan izvor entuzijazma, ko je strastven i posvećen. I neko ko pored sve predanosti i ozbiljnosti nikad sebe ne doživljava toliko ozbiljno da ne može da se šali na sopstveni račun. Optimizam, hrabrost, upornost i radoznalost. Ima tu neverovatnu životnu radost, kombinacija snage i nežnosti. Jest, znam, kao da opisujem sebe. Spaja nespojivo. Naše srodne duše su, zapravo, naše ogledalo.

Uvek sam pored sebe zamišljala nekog ko ume da bude podrška, duša mi se bunila kad neko ne veruje u mene, bila ponižena i uvređena, besna i ogorčena kad nisu ispunjavali moja očekivanja. Onda sam razmislila, pa to ja nemam poverenja u sebe, prvo ja treba da postanem ta osoba, onda će se sasvim logično pojaviti i prava podrška. Ne samo da sam naučila da budem sama sebi podrška i pronašla nepresušni izvor entuzijazma nego je to počelo da se preslikava i na druge ljude. Naravno, ko je bio u stanju da to podnese, ostao mi je prijatelj i podrška. Ko nije, nastavlja da živi svoju ličnu dramu i svoja lična ubedjenja. Ponekada morate da napustite pleme, komforne šatore i spalite sve mostove za sobom.

Čini mi se sad da sam čitav vek provela popravljajući sebe, jer sam verovala da ja nisam dovoljno dobra. Jedan čovek mi je pokazao da superheroji dolaze u naš život samo da bi nam pokazali da smo mi sami istinski heroji. A naše dve duše se poznaju već dosta dugo, svašta smo prošli zajedno, no trebalo nam je ohoho vremena da se pronađemo u ovom vremenu. Svako je imao štošta da nauči i da se oslobodi svojih aveta prošlosti.

Ništa u našim životima nema značenje osim onog koje mu mi damo. Negativne emocije ostavljaju vibracije u našim telima. Ako igrate ulogu žrtvu ili ste ljuti na nekoga – koga zapravo povredjujete? Odgovor je tačan, sami sebe. Srela sam našeg nekadašnjeg art direktora na predivnoj izložbi Remake, rekao mi je da će mi zlo pojestio želudac. Pazi se šta pišeš, zlo će ti pojesti matericu! Nisam mogla da verujem šta je izgovorio a ja ga još pitam kako je. Ćuf! Možete da zamislite šta se dešava u takvom telu, kakvu energiju nosi sa takvim mislima. Stvari, ljude i dogadjaje ne opažamo onakvima kakve jesu, već onakve kakvi smo mi sami. Posmatrajući svet kroz prizmu tumačenja i očekivanja, naš um stvara dramu, komediju, tragediju, romansu ili sapunicu od onog ašto se jednostavno dogodi. Naš um stvara naše snove i naše drame.

Sad znam da to nije namenjeno meni, ali jeste poziv u pomoć. Najteže je sprečiti sebe da se ne ubaciš u nečiju dramu i u ulogu spasioca. Najteži zadatak. Nečinjenje. Kad vidiš kornjaču na sred auto puta, niti da je poguraš napred, niti da je vratiš nazad. Pusti kornjaču nek ide svojim putem. Nije tvoje. To je njen put. Let it go – kaže mi jedan mudri doktor. Svet je ovaj opasno mesto, ako ga tako doživljavamo ali učimo kako može da bude divan samo iz neposrednog iskustva. Ne samo tako što čitamo, već kad sklopimo ovaj magazin, ovu knjigu ili odemo sa ovog sajta, šta ćemo učiniti. Računa se ono što radimo svakog dana. Ne postaješ dobar čovek tako što se trudiš da negde pronađeš izvor dobrote na Himalajima, već tako što otkriješ ljubav unutar sebe. Za sebe. Onda u svim ljudima vidiš najdivnije ljudske osobine.

Bog pomaže onima koji sami sebi pomažu. Izadjite iz rupe i popnite se na planinu. Bolji je vidik. Ako je potrebno diskonektujte se od prošlosti. Spalite sve mostove, onda nema povratka nazad, jedino što možete je da skočite… i ruka će se pojaviti.

Nema običnih trenutaka. Neko se pojavi samo da bi vam nešto rekao i pružio ruku. Sretala sam mnoge wannabe superheroje do sada. I svako od njih je bio pravi. U pravom trenutku, na pravom mestu, radi preko potrebnog iskustva, lekcije, smera…sve je savršeno sinhronizovano kad pogledate unazad. Postoje ljudi koji pokreću događaje, oni koji posmatraju šta se događa i oni koji se pitaju šta se dogodilo. Da biste preobratili svoj život, promenite očekivanja. Zapravo, ništa se ne menja dok se mi ne promenimo.

Želim ti da nađeš kapetana svog broda – bila je stvarno divna i dirljiva naša saradnica Jelena, grizla sam se za usne da ne odgovorim, Hvala ti puno, no ja sam kapetan svog broda. On ima svoj brod i svoju luku.

U luci su brodovi sigurni ali to nije njihova namena. Ljubav ne čine sigurnost i ugodnost već življenje i učenje. Ne zagledani jedno u drugo, već gledamo u istom pravcu i zajedno plovimo čak i u olujno more.

Hoćemo li mi zauvek ostati na Vi? – trenutno me muška ruka dekoncentriše.

Možda to Vi i nije toliko bitno, mnogo važnije je ono što Mi želimo.

 

……………

jedan od uvodnika iz magazina Sensa koji je svoje mesto našao u knjizi I AM LOVE, još jedna knjiga o zbunjenosti, Vulkan 2012.

photo credits Marko Radosavljević
Muška rukah by Vladimir 🙂