Da ti nešto kažem, sestro slatka, ženo mila, … ta priča o superherojima ti neće ići. Više ih nema. Gde ti živiš? U oblacima? Postoje momci sa kolima i dubokim džepovima koji grade svoje samopouzdanje na onome što mogu da kupe i oni koji preživljavaju samo u okviru svog istopolnog čopora iliti ekipe jer im kao samostalnim lovcima – jedan na jedan sa suprotnim polom – ne ide, ma brate, to mi je mnogo veliko cimanje. Za drugare sve, ali za ljubav ništa.


Odbijam da poverujem da je to istina.


Svaki trenutak mi se čini pogodnim za pojavljivanje jednog superheroja!
Zima, sneg i led, poledica. Cupkam polako na štiklicama balansirajući i sve pokušavam da se pridržavam za automobile ili obližnje kuće i drveće: da ne padnem. Taman kad sam već bila blizu auta, okuražim se, pa odlučnim koracima napred. U milisekundi se prevrnem, onako, salto mortale, filmski, kao prava slepstik-komičarka kad se oklizne na koru od banane, ooops, noge u vis, guzicom tresnem o led, tj. asfalt, sve sa zvučnim efektima. Sve bi i zvučalo bezopasno da odmah za tim u taj isti beton nije cvoknula i glava.
Ležim tako, život mi se izvrteo pred očima, žmurim i ne smem da otvorim oči, uveliko se pitam da li će mi čitavo telo biti u gipsu ili samo neki delovi … Dignem polako trepavice, mrdnem nosom, pa obrvama. Kičma na mestu, noge ne bole, samo guza i laktovi pulsiraju. Kad sam već proverila da su mi sve vitalne funkcije u redu, rekoh sebi da poležim još neko vreme – nikad se ne zna gde leži devojačka sreća, možda baš u tom trenutku naiđe neki superheroj da me spasi, podigne, odnese u svoj obližnji topli dom, izuje štikle, izmasira nožice i na pulsirajuća mesta stavi obloge. Razmaštam se, tako, još uvek u horizontalnom položaju.


Da stvar bude zabavnija, prošli su samo neki klinci komentarišući:
– E, vidi ovu babu, al’ se prostrla…


Posle me zaboleo i stomak, al od smeha što svaka na prvi pogled tragična situacija ima i svoj komični dodatak. I obratno. Jin bez Janga ne ide. I obratno.


(flashback, par godina ranije)
Krenem kod čika-zube, pa pozovem taksi da posle ne bih pod narkoticima vozila po gradu. Nedaleko od tadašnje kuće – na uglu Đure Daničića i Hilandarske – dvadesetak metara nakon što smo krenuli, taksista se sudari sa nekim autom.


Naravno, u taksiju se vozite tako što sedite nazad, što je u ovom slučaju od esencijalne važnosti jer su se taksisti priklještile noge, a ja sam samo zveknula nosom u naslon. Usne su mi malo nabubrile, ali ništa strašno.
U drugim kolima – muž i žena padaju u nesvest, vratovi ih bole.


Užas. Skupili se ljudi, ali niko nema herca da uskoči i pomogne. Osim jednog mladića koji je baš tu i radio, koji se očas posla preobukao u svoj supermen kostim i, kao jedini dorastao toj situaciji, počeo da spašava ljude…
Moj taksista je najgore prošao jer ga je, preklještenog, nekako trebalo izvući iz auta. Tu su i policija i hitna pomoć.


Supermen je, uz moju malenu navigaciju, sve organizovao. Bili smo jedine dve prisebne osobe u radijusu od dvadeset metara. Jedino što sam mogla bilo je da se bavim navigacijom držeći se za već naduvena (ali ne silikonska) usta i da vičem okolo, okolo…On mi se i dan danas smeje zbog toga.
Kad god sam mogla, zahvaljivala sam mu (se) na sve moguće načine: supermen zaslužuje sve beneficije including hot bath & foot massage. Ne moram da naglašavam da mi se i sad otvori srčana čakra, ufrkestim očima i uzdišem kao svaka poštena zaljubljena tinejdžerka. Eh, …Taoizam nam vrlo jednostavno – Yin i Yang-principom objašnjava naše svakodnevne naizgled bezizlazne situacije.


Žene su više Yin, muškarci su više Yang; jedino tako suprotnosti se privlače. Kad žena postane previše Yang, onda traži maminog sina, papučića i slinu. Kad muškarac postane previše Yang, on traži nêmī, ali ženstveni statusni simbol – da ćuti i sluša, no, kad postane previše Yin, onda traži ili neku dominantnu ženu ili, u krajnoj liniji, i muškarca (što da ne, ko sam ja da sudim). Tanka je to linija.
Sve što je preterano, pretvori se u svoju suprotnost.


Ako sve to ukombinujete sa strahom od predavanja i strahom od samoće, otvori vam se bezgranični krug novih Bezosećajnih i Nedodirljivih ljudi, koji udaraju jedni u druge ne bi li štogod osetili.


Dobro se dobrim vraća, a ova poučna priča nam govori o tome da i u realnom životu superheroj na kraju uvek dobije devojku. Zahvalna, uvek mu padne u zagrljaj. Nije bitno da li će se zahvalnost pretvoriti u one night stand, ali status superheroja će vam ostati zauvek. Devojke smatraju čudotvorno lekovitim čak i običan odgovor na SMS. A tek telefonski poziv! O drugim herojskim potezima i velikim delima ravnim Kraljeviću Marku da ne govorim. Čak i sa ovako niskim kriterijumima, heroje u svakodnevnom životu je veoma, veoma teško (pro)naći. To nije ni veliki vojskovođa, ni korumpirani političar, ni onaj omanji baja u džipu, ni obesni tatin sin, ni keš kolica, ni poznati glumac što vežba nastup pred ogledalom.
Mogu i svi oni, a možeš i ti.


Everyday hero ili heroj svakog dana možeš biti baš tî ako na pešačkom prelazu propustiš smrznutu devojčicu, pridržiš vrata ženi koja nosi gomilu kesa, ustupiš parking i prestaneš da budeš samo nemi posmatrač događaja ispred i oko sebe. Učestvuj malo, rizikuj, daj neki deo sebe koji nije obavijen gumenom zaštitom. Život nije televizija, pa da samo surfaš po kanalima bez učestvovanja. A sad, okreni taj broj, jeste, taj, imaš ga u imeniku. Rizikuješ tako malo, a možeš da dobiješ mnogo. ’Ajde, ’ajde, … Sudari se sâm sa sobom i uhvati dan – svakog dana.


But this is my theory, my theory is wrong.