Koliko dobrog možete da podnesete?

Možda nas u problemima drži samo naš strah od promena ili da su promene uopšte moguće.

Da li možete da zamislite Srbiju kao zemlju u kojoj ne možete ni na šta da se požalite? Sve funkcioniše, svi rade poslove koje vole, produktivni su, kreativni, uređena država, uređeni parkovi, uređen pravni sistem, policija ima sexy uniforme, a nema ni kriminala, nego eto tu su da pomognu građanima, starim, nemoćnim i majkama sa decom. Kakav program želite u školama, je l’ su svi Waldorf i Montesori i podstiču kreativnost kod dece ne bi li postali dobri i zadovoljni ljudi kasnije kad odrastu? Kakav je televizijski program, primećujem na društvenim mrežama uglavnom se žale na to. Znam smešno je, ali priključite mi se u ovom eksperimentu… kakav bi vaš život bio? Šta biste radili? Gde biste živeli? Sa kim? Kako biste izgledali, kako biste se osećali… uđite u tu sliku, kako se osećate tu gde je sve dobro i gde je sve onako kako vi želite. Zapamtite taj osećaj.

Ovde ćete vrlo često videti gde je problem. Ako možete da vidite, osetite i čujete tu zamišljenu situaciju – ona je realna. No ako se stalno fokusirate na ono što je trenutna realnost koja vam ne odgovara, teško da ćete iz nje izaći. Energija ide kuda ide vaša pažnja – dosadna sam ponekad sama sebi sa ovim, ali ponavljanje je majka učenja. Jednom ćemo naučiti. Naravno da možemo da primetimo šta nije dobro i da kritikujemo, no to donosi mnogo energije koju bi valjalo pametno iskoristiti. Ako ti se nešto ne sviđa – promeni. Svako od nas ima tu moć.

Moja dobra prijateljica je u fazi još uvek da priča o svom bivšem mužu najgore, kako ju je povredio, ostavio sa detetom, ne brine o detetu, stipsa je, mamin sin i sve to. I to jeste tako, ali proći će ona i tu fazu kad će osvestiti da ne može više da priča tu priču. I da može slobodno da je promeni. Tad će zapravo njen novi život i početi.

Jednoj umetnici nije se sviđalo što je kućica za decu u parku pretvorena u đubrište i u dom nekog beskućnika. Uzela je farbe i metle, počistila i ofarbala, sama o svom trošku, potom su se pridružili i stanari zgrade sa donacijama. Čovek koji je tu živeo postao je čuvar parka. Deca su oduševljena. Opština se nije oglašavala. But, who cares? Zato su ovom svetu potrebni umetnici i zato će lepota spasiti svet. Prvo, nama ne treba ničija dozvola, ionako autoritete preziremo u najlepšem smislu, da ne, radili bismo u banci, uz dužno poštovanje svih koji rade u istim. I već znamo da kreativnost nije pitanje novca, mi ne pitamo koliko, nego gde, kad i zašto? Kao umetnik, želiš da tvoj rad bude viđen i doživljen – to je mnogo veća nagrada. Novac se podrazumeva, ne izbegava. No isto tako, rasipništvo je stvar nekulture. Pričaju mi prijatelji iz fashion sveta da brendove skupocene kupuju još samo Rusi i Kinezi, srećom njih ima dovoljno, a u drugom delu sveta novi bogataši izgledaju kao dečaci sa Akademija Dramskih i Likovnih Umetnosti, upravo kao umetnici, jednostavna odeća, neupadljivi, ali upečatljivi i autentični. To je veća vrednost sada nego automobili, satovi i skupa odela. Free spirit koji ima novca da bi mogao slobodno da raspolaže svojim vremenom. I energijom. Ljudi su istinski zainteresovani da učine svet boljim mestom, to nam je ukodirano. Bez toga nismo ljudi, nego lobotomisana i hipnotisana gomila mesa na rasprodaji.

„Zovu me ’najsiromašijim predsednikom’ na svetu ali ja se uopšte ne osećam siromašnim. Siromašni su oni ljudi koji moraju neprestano da rade kako bi održali neki zamišljeni i skupoceni životni stil i neprestano žele da stiču sve više i više. – kaže urugvajski predsednik Jose Mujica koji živi na poluraspadnutom ranchu van grada, ne u rezidenciji koja mu pripada, a veći deo svoje plate daje u dobrotvorne svrhe. „To je stvar slobode. Ukoliko ne poseduješ mnogo onda nije potrebno da radiš ceo život kao rob kako bi održao posed, već imaš više vremena za sebe.“ kaže Mujica. Stvari koje poseduješ počnu da poseduju tebe.

„Možda izgledam kao neki ekscentrični starac… Ali to je stvar slobodnog izbora.“

Mnogi lideri današnjice veruju da je promena moguća kroz preterani konzumerizam, a svi istinski bogati ljudi reći će vam da imaju samo ono u čemu uživaju. A najviše onda kad sebi dozvole da budu van matriksa, off the grid. I postoji čitav pokret ljudi koji su prestali da stalno jure i žure, da brinu, troše i zarađuju nesvesni kako im ono najdragocenije nedostaje, a da to novi iphone, bez ozbira koliko divan bio – neće nadoknaditi. Umesto toga izaberu život van gradova, u prirodi, more frugal, sami gaje i spremaju svoju hranu, i zimnicu bogami. Ekološki i spiritualno su svesni šta znači sustainable living, ne prave toliko đubreta, ne ostavljaju plastiku i otpatke za sobom. Ne rade ništa drugima ono što ne bi želeli njima da neko uradi. I uživaju u tome da hodaju bosi po travi. Kad pogledate iz druge perspektive, zar ne mislite da je ova zemlja zapravo vrlo bogata? Ljudi više vole da pričaju o svojim problemima nadugačko i naširoko, again and again otvarajući svoje rane i sipajući so na njih, nego što zaista žele da ih reše. Pogledajte iz druge perspektive.

Stop talking about your problems. It is what it is. Change your story.

Videćete kako vam se menja energetsko stanje, a stanje je ono što nam je potrebno za promene u realnosti. Onda ste entuzijastični, motivisani i spremni za akciju. Onda pošaljete mejl posle ponoći nekome – kako mogu da vam pomognem?

Ne treba niko da vam daje dozvolu.

Vi je dajte sami sebi.

Uzmite to pravo.

Počnite ponovo.