Ti se sve vreme prisećaš – priča mi Igor Ognjanović, hrvatski astrolog koji drži seminare na Pašmanu. Nisi ovde došla da učiš, nego da završavaš odnose. Kad god ti neko traži pomoć, sigurno si mu nešto dužna i ti pomažeš, ništa ne tražiš zauzvrat. Istina, uglavnom srećem ljude koje poznajem. I Gandhi-ja poznajem iz prošlog života. Ne bismo tako lako uspostavili odnos i za par meseci proživeli nešto što ne bismo za četiri života. Moji odnosi uopšte ne moraju da traju dugo. Dođem, završim nešto sa ljudima i odem dalje. Znam, to je zbunjujuće.

Inače, mi dobijamo partnere u skladu sa našom karmom. Oni nikada nisu savršeni, ali su nam preko potrebni. Ili mi njima, a obično i jedno i drugo rade upravo na svojim slabim tačkama. Moja je poverenje u muškarce, jer ja generalno gajim prezir prema suprotnom polu, nesvesni i nasleđeni od mojih ženskih predaka. Ipak potičem iz loze veštica. Otud i moja superiornost. Otud i moj prezir. Kako je uopšte neko preživeo pored mene, dok se nisam osvestila, ni dan-danas mi nije jasno. Imaš ti anđele čuvare. Oni su uvek uz tebe.

 

Kako sam sletela u Trivandrum, južna Indija, taksi nas je odvezao do kuće na jezeru. Letela sam tri dana od Beograda do Indije, toliko mi se nije išlo. Vladimira sam srela pre dolaska, htela sam da radimo neki film i, kad već idem na neku drugu stranu, daj da kreiramo nešto zajedno. Naša deca bi bila tako lepa i pametna.

– Šta ćeš sad da radiš? – pita me Vladimir u Malom princu.

– Idem u London da se udam, a pre toga idem u Indiju na hindu blessing – i kako sam ovo izgovorila hladno i distancirano i sa smeškom, prevarila bih svakog u Imigracionom. A u sebi sam želela da On izgovori – Ne možeš da ideš. Ti si moja. Ne možeš sad da odeš, ne nakon onog leta koje smo proveli zajedno. Mi pripadamo jedno drugom – i sve te nazoviholivudske lažno romantičarske ljige, sve bih ja to volela da čujem. Uživo, od njega. Testiram ga, nemoguće je da ne provaljuje, a on je najpametniji čovek koga znam, a ja sam takva trivijalna Dama s kamelijama i Hasanaginica u isto vreme što ne ume da izgovori sama sve šta joj pravi promaju u glavi. Ništa mi ne govori, samo ne možemo da se odvojimo jedno od drugog čitave večeri. Razgovaramo o scenariju za film. O fikciji u realnosti našoj.

Sve vreme imam neki čudan predosećaj, da ja zapravo moram da odem od njega, jer ću ga povrediti, nešto će mu se desiti. Stalno rukama mašem u vazduhu pokušavajući da uhvatim strune koje mu prolaze kroz predeo srca, kao da popunjavam neku rupu koja je davno nastala. Zbog mene. I opet se osećam krivom. Ko zna koliko se mi dugo poznajemo, sa njim nije bilo upoznavanja – samo smo se prepoznali. Sve ove naše situacije prepoznajem, no ako ostanem sa njim – mi smo na opasnom polju. Kad god se rastanemo, ostanem negde između neba i zemlje u nekom putovanju kroz vreme. Mislim da često ne mogu da govorim. Ostanem između neba i zemlje, u oblaku. I kunem vam se, osećam da su mi odrezana krila. A onda polako nestane ta lakoća postojanja koja se pretvori u tugu.

Međutim, u stvarnosti niko od nas nije imao hrabrosti da izgovori ništa. I ja sam se spakovala i sela u avion. Kojom prilikom obuzeta mislima i koliko mi se nije ni išlo izazvala delay na istanbulskom aerodromu. Onda me stresna situacija probudila, pa sam morala da dreknem službenicama u Emiratima.

– But I have to be in India now, my fiancee is waiting for me to get married.

Ubola sam ih samo tako. Turska je romantična zemlja, a sve žene službenice all over the world sanjaju o udaji i da ih tamo neki princ čeka negde, a sve je spremno. Sve žene, osim mene koja lažem da bih dobila sobu u hotelu i da bih ipak nekako stigla u zemlju gde je toplo. Samo da svučem ove hulahopke koje me svrbe i da izujem čizme i cipele, skinem kaput… samo da obujem flip-flop papučice. Možda mi sunce pomogne i malo me smiri, možda smislim šta ću da radim tamo.

Ali sam znala koje dugme treba da pritisnem i kod službenica sam sve dobila. I novu kartu za Indiju. Ovaj put preko New Delhi-ja. Dok sam tako putovala satima i danima, na svakom aerodromu sam imala dodatni delay i dodatni problem hoće li me pustiti u avion ili ne. Gandhi mi je slao poruke Do not worry baby, this is just a test. I am waiting for you – On je, za razliku od Vladimira, odličan na rečima.

Kad sam konačno sletela u južnu Indiju i onako sva u crnom na trista stepeni izletela napolje, misleći da ću sresti poznato lice i makar se malo obradovati… napolju me nije čekao niko poznat, osim milion taksista i nosača koji su nudili svoje usluge. Od Gandhi-ja ni traga ni glasa. U trenutku sam htela da se okrenem i tražim avion nazad, jer gde ne slušam već toliko znakova pored puta i malih signala, šta još treba da se desi da bih ukapirala, međutim napolju je bilo sunčano i toplo. Bez obzira na sve, snuždeno sam se skupila pored policajca i sela na kofer. Toplo je. Jeste, preznojila sam se od pomisli šta ako se Gandhi ne pojavi uopšte, šta ću onda, no makar za par sekundi uživala sam samo u tome što mi je konačno toplo. Sreću čine male stvari, India mon amour ponovo se srećemo. Upravo sam u južnoj Indiji i bila pre ko zna koliko godina sa mojim nekadašnjim životnim saputnikom. Hello, my wonderful holly ground, evo me opet kod tebe! Sigurna sam da sam nekada u nekim životima živela u Indiji i da sam neka stara duša, meni je ovde sve nekako normalno, i gužva i svet i haos konstantni, ništa mi ne smeta kao da sam sve to već više puta prošla i kao da svaki put kad dođem, u stvari se vraćam kući.

S druge strane, vidim usplahirenog Gandhija kako trči da me dočeka, dodatno unezveren jer kapira da kasni, a on je fin engleski gospodin koji nikada ne kasni. Hilarious! Dobro, nek se on pojavio, sad ćemo videti šta će biti u sledećim epizodama ove indijske telenovele.

…
nastavak u knjizi Ona zna, knjiga o zbunjenosti koja to više nije, Vulkan 2014.