Razumem, Žana, da tebi on imponuje zato što je tako velik, ali možda da pronađeš nekog ko možda nije toliko visok, ali ima veliko srce iznutra. Mnogo žena je dovodilo, tj. nagovaralo svoje muževe i partnere da dođu kod mene – kaže mi moj akupunkturolog dr Mančić – žene nastave da dolaze, ali oni ne. Retko, doduše. Ovaj Vaš je kao tempirana bomba. I tako namrgođen, mnogo potisnutog besa. Ozbiljno me plaši.


– Ma, šta Vam je, on je tako divna duša. Samo tako izgleda – Štrumpfeta za roze naočarima uvek nalazi opravdanje za to što je on neprijatan ili tako nedostupan ljudima. Znate, on je kao onaj Ferdinand iz crtanog filma. Samo zato što je bik i tako velik, ljudi ga se plaše, a on, ustvari, voli da sedi na proplanku i miriše cveće.
Kod kuće sam dobila drugu opomenu. Još jedna i: crveni karton.


– Rekao mi je da treba da nosim dugačke gaće. Je l si ti normalna – vikao je Džin na mene – Eto, išao sam, ti si me nagovorila, i to je to. Ja da nosim dugačke gaće – ne dolazi u obzir!

Vidiš, u tome je razlika između nas dvoje: ja mislim da je to mala cena za mogućnost koju možda dobijemo. Ali, dobro, svako je nastavio po svom – ja sam i dalje istraživala po sebi i oko sebe sve popravljajući sebe jer sam bila ubeđena da sa mnom nešto nije u redu. Džin se zdušno trudio da tu moju sumnju uvek potvrdi. Klasični lekari, tj. ginekolozi kažu:
– Vi ste jedna plodna žena. Ko plodna njiva. Ništa vam ne fali. Zašto stalno dolazite i histerišete kad je stvar je uvek u glavi.Idite na odmor zajedno i malo uživajte.

I mi smo putovali. Onoliko. Stalno.
Toliko smo stvari morali da obiđemo svakog dana, da su mi večito izlazili žuljevi, oticale noge i da sam posle celodnevne jurnjave bila toliko umorna da je seks bio samo dodatna zamarajuća aktivnost. No, ako odbijem, dečko se duri.
Onda se pitam gde mi je nestala sva energija.

– Potrošili ste se, jednostavno – rekao mi je akupunkturolog kad sam došla da se žalim što više nemam energije ni za šta i da nikako ta deca da se dese. A znam da bi trebalo, nego sam izgubila i interesovanje za seks. Teško da će se u takvoj situaciji nešto desiti.

Ne mogu, svu energiju mi izvuče.
I sve mu dam što imam, ali njemu to nije dovoljno.

Kad posle spektakla, gde ne znamo kako se zovemo, on traži još, dođe mi da ga zveknem u glavu, ali nemam snage. Kako je moguće da ne vidi. Uvek tako do iznemoglosti, gde se izgubi sva čarolija uživanja. Nije ni čudno što je telo počelo da mi odbija poslušnost. Toliko mi je energije uzimao savršeno nesvesno misleći da je seks ono što njega pokreće. Tek posle sam shvatila pravo značenje energetskih vampira: nije seks bio ono što ga pokreće, nego energija koju sam mu nesebično davala. Toliko da ne ostane ništa za mene. Kad je telo izmoreno ili u nekom problemu, ono smišlja situacije kako će samo sebe da leči. Kad ne slušate telo kad vam govori da stanete, ono vam pošalje neku bolest. Da malo odležite, porazmislite – možda nešto ne radite kako treba. Da se pitate. Da posumnjate. Jednom mi je kasnila menstruacija, a on se spremao za Las Vegas. Neka konferencija.

Čekali smo rezultate.

Čudna situacija da nekoga zaprosiš, ali, ‘ajde da ne bude da se sad mlada udaje zato što je trudna – kao što je to danas običaj. Da se to lepo proveri, provereno plodno polje. Ionako sam mu rekla da meni naš free love koncept savršeno odgovara. Mi smo se venčali onog trenutka kada smo se sreli. Ništa nije moglo da nas razdvoji. Možda nije bilo na papiru, ali zar je to važno. Meni nije. Godinama mi niko drugi nije padao na pamet. Bili smo potpuno posvećeni jedno drugom.

S obzirom na to da imam koncentraciju vinske mušice, on je bio izuzetak koji potvrđuje pravilo. Nestrpljiva sam i nestalna, ali – ko bi rekao – svih tih godina verna jednom muškarcu. Niko drugi mi nije bio potreban.

– Deca su naša zajednička želja, ali nemoj posle da mi tražiš da se venčamo. Ako hoćemo da zadržimo ovaj koncept, to je to, držimo se toga. To je dogovor između nas dvoje. I jednog papira koji sam skucala na kompjuteru da za naše roditelje glumi naš venčani list.
Ako se igramo free love, to je free love, neka bude tako, stojimo iza toga.
Onda i deca mogu da imaju moje prezime. Šta fali?
Koga briga! To su naša deca, zar ne?
Mi to znamo, šta će im etikete da znaju čija su. Nametags, kao za kofere.

Imali smo veliku kadu u koju je čovek od dva metra mogao da stane. Plus i ja da se uvučem i da onda jedno drugom masiramo stopala.
Ogromna kada. Za džinove.

– Šta misliš o tome da odemo zajedno u Las Vegas?
– Zašto me to pitaš, pa ti sâm ideš na tu konferenciju i ne voliš mene da vodiš na svoja poslovna putovanja. Šta ću ti sad ja – već sam smislila kako ću malo da budem sama sa sobom. Lepo je kad si u dvoje, ali lepo je i kad si malo sama – Osim ako nećeš da me preduhitriš, rekla sam ti da neću da se udajem ako sam u drugom stanju.
– Ali tamo može Elvis Presley da nas venča?

Smejali smo se, ali sam osetila neki strah. Čudno me je gledao kad je to izgovarao. Posle smo otkrili da imam neki hormonalni poremećaj. Nije bilo ništa od zajedničkog puta i brzog venčanja sa Elvisom. Pored klasičnog objašnjenja fizičkih simptoma i nijednog objašnjenja zašto ti se takve stvari pojavljuju, na sajtu jedne poliklinike sam pročitala kako alternativna medicina vidi takve probleme. Uglavnom kod svih nas, a posebno kod žena, emocije igraju važnu ulogu. Naše telo je samo manifestacija našeg emotivnog stanja.


Moja alternativna dijagnoza je bila razočaranje u ljubav. I potisnuta i neizražena kreativnost, ono što ja suštinski jesam. Lečenje je dugo trajalo, a(li) mislim da je tada počelo. Prvi put posle toliko godina vernosti: kad je otišao na put, pozvala sam svog davno zaboravljenog ljubavnika.

Zanimljivo, jedva je dočekao poziv.
Prošlo je čitavih sedam godina.

Nije to nebitan trenutak: to je bio poziv: u pomoć. Onako kako sam tad znala i umela. Mislila sam da neko drugi, neki superheroj može da mi pomogne u ovoj situaciji. Dražesno, zar ne?
…


Drugi put me je prosio kad smo bili u Indiji.
Ponekad smo imali sreće da upadnemo u neki termin kad nema uobičajene gužve. Mi to tako volimo, zapravo, voleli smo da ručamo van predviđenog vremena za ručak ili da dolazimo na rane večere, oko šest, taman kad nema nikog u restoranima. Tako smo u nekom fenomenalnom eco-resortu u Kerali bili jedno par dana potpuno sami. Jedini gosti u hotelu.

– Divno si ovo osmislio, mišiću slatki, imamo čitav hotel i čitavu poslugu samo za nas – uvek mi je smešno kako ljudi reaguju kad vide da onaj koji se odaziva na mišiću slatki ima više od dva metra. Njemu je, naravno, bilo potrebno da me jedno tri dana vucara okolo naokolo ne bi li se četvrtog konačno smirio kada je shvatio da uopšte ne uživamo u privilegiji koju imamo, nego čitav dan provodimo u kolima sa vozačem koji viče Lefta, Righta. On voli people watching, ne voli gužve, nego da stoji sa strane i posmatra. To ga zabavlja.

Meni ljudi nimalo ne nedostaju. Oduzimaju mi energiju, ne svi, naravno, ali volim da sam sama. Kad sam sama, regenerišem se. Igram se sama sa sobom. Razmišljam, stvaram, pišem, čitam, ćutim, meditiram, …

Kad sam sa ljudima volim da budem u centru pažnje. Nema ništa loše u tome. A mogu da stojim i sa strane. Ide mi teže, ali vežbam posmatranje i samoposmatranje. Ali volim da budem i samo sa njim. Meni je on bio sasvim dovoljno društvo. Najbolje koje sam tada mogla da nađem. Barem sam tako mislila.

Voleli smo istu stvar: on mene, ja sebe – često mi je to govorio iako to nije bila istina. Self Love je nešto sasvim drugo. Ovo je bilo više udovoljavanje drugima i tuđim željama da bi me više voleli.

Ja sam people pleaser i dete, znam.


Pre toga sam na prethodnom putovanju (Šri Lanka) popizdela kad su nam – zbog različitih prezimena –na aerodromu zagubili kofere. Nikada nisu ni došli do Šri Lanke. Provela sam čitav rolercoaster po toj čudesnoj zemlji odevena u tri stvarčice. Sreća u nesreći je da je to mesto gde ručice trećeg sveta rade za velike modne kompanije, pa sam u nekoj prodavnici mogla da kupim nešto za nastavak putovanja. Ja sam kofer tražila pod svojim prezimenom, a on je bio pod njegovim.

Tek kad smo se vratili sa puta i kad mi je služba Lost & Found ili kako se već zove na aerodromu dozvolila da malo pogledam njihov kompjuter, shvatila sam u čemu je stvar. Kofer nas je sve vreme čekao: pod njegovim prezimenom.

Kad ne slušam upozorenja i male znakove kraj puta.
Toliko me živaca koštao taj put, čak nisam mogla ni u onom heavenly-raju na zemlji Maldivima (gde smo posle otišli) da uživam kako bi trebalo. I dan danas toliko čeznem za tom Šri-Lankom. Potpuno sam bila očarana mirisom i duhom tog prostora i žao mi je što tada nisam umela da se prepustim energiji te zemlje – sa samo tri stvarčice na sebi. To je sasvim dovoljno.

Flip flop papučice, jedna marama (kojom se čitava obmotam), donji veš, naočare za sunce i fotoaparat. Dobro, to je već 5 stvari.


Godinu dana kasnije: čitav bazen je samo za nas. U Indiji.
Nakon uobičajenog rollercoastera okolo naokolo, par dana odmora. Nije ni čudo što nam nije uspevalo da na putovanjima napravimo dete. Trčim čitav dan pokušavajući da ga stignem, a on – samo da se popne još na jedno brdo da vidi šta je tamo. I tako svakog dana. Ništa slow living, take it slow. Ako nije jurnjava i nema ljudi da zvera okolo, valjda mu je dosadno. Valjda sam mu i ja bila dosadna. Ko će ga znati.
Posle mi je rekao – kad smo se rastajali – da ni na jednom putovanju nije uživao. Kako on pamti – uvek smo se samo svađali. Eto ti, cvrc.


E, da završim konačno priču sa tim bazenom u kome se mi brčkamo i ljubimo i razgovaramo. Sve odvojeno, ali i sve zajedno. Imao je jedan ozbiljan traktat o tome kako je meni potrebno da se nas dvoje venčamo. Čudan izbor reči. To nije zato što ôn želi, nego zato što je meni potrebno. Ja sam tako nestalna i nesigurna i potrebno mi je da u životu imam nešto sigurno. Da znam da mogu da budem sigurna u njega.

– Ali znaš da – ako se već venčavamo – hoću da to bude na Baliju. Samo ti i ja – romantičarka bi da pobegne i da taj događaj bude neki artistički performans.
– A šta fali jednom četvrtku u opštini Stari grad? – on je ipak realan.


Nisam baš mogla da zamislim tu scenu. U glavi mi je sve bilo malo blurovano. Ono što um može da zamisli, može i da ostvari. Ovo mi je nije išlo. Da li zbog vrućine ili zato što smo tako daleko od opštine Stari grad. Pristanem nekako lako tamo, u bazenu. Nije problem. Toliko godina smo zajedno, ‘ajde da poređamo sve kako treba, stalno mi to govore astrolozi, a ja ne slušam.

Nikad nisam baš dobra u stvarima koje tako treba da se urade. The right thing to do. Izašla sam iz bazena, izvalila se u ležaljku, zamolila finog Indusa da mi donese nešto da popijem i uključila maleni ipod shuffle. Da mi shuffle dugmence malo sredi misli. Prva pesma koju je izabrao bile su Sister Sledge – Thinking of You.

Onda sam nekome na opštini Novi Beograd poslala jedan slatki SMS.
Jest, u Indiji svako ima prosvetljenje na svoj način.

….

Bonus track

I treći put je bilo na Kapriju, kao intro, nastavilo se u Beogradu.
– Hteo sam da izaberem pravi trenutak, da te odvedem u stan i da ti dam nešto što sam ti kupio. Ali, kad si nestrpljiva, sačekaj me samo čas – i ode do auta.
Onda se ispred mene našla ta Tiffany kutijica.
Trebalo bi da se takvi događaji pamte kao najsretniji. I mislim da jesam bila sretna. U tom trenutku. To se valjda računa. Sada i ovde. Tada i tamo.
Bila sam sretna, ali i umorna. Kao da radim u rudniku.
Koji je to beše bio datum?
Apsolutno nemam pojma.

Kad sam se vratila u svoj stan, bilo me je sramota.
Od same sebe.

…

Muzika
Plejboj – Grizi metak
Earth Wind & Fire – Reasons ili Show Me The Way
Chaka Khan – Sign O the Time

Kozmetika: Doux Me, francuska organska kozmetika
Knjiga koju čitam: Deepak Chopra – Ageless Body, Timeless Mind
DVD: Life Less Ordinary

Daily Ommm…
Blessings of Right Timing
Our dreams and goals are best realized when the timing is right for us. Only then, we will have the energy and resources to accomplish everything.

glavna fotografija Mihajlo Savić
Ostale ŽP, Kerala u Indiji.