Ljudi se danas dele na BC i AC, before computer i after computer, one pre kompjutera i one posle kompjutera. Institucija sedih mudraca je nestala, kao i institucija mudrosti uopšte. Stariji, čini se na prvi pogled, gube trku, uvek je neko gladniji, ambiciozniji, željniji slave, novca, moći, spreman da ih gurne niza stepenice da bi zauzeo njihovo mesto. Mada, predrasuda je da neko mora da izgubi da bismo mi pobedili. Ovaj svet je bogato mesto, ima mesta za sve. Čudno je to, u vremenu gde vlada nauka i tehnologija ima sve više vernika. Ili onih koji traže. Manje pričaju, više osluškuju mudre reči.
Pronalazi samo onaj koji traži.
Istina, ne slušamo starije jer mnogi stariji oko nas i nemaju šta da kažu. Kad govore o iskustvu i starenju, često su ogorčeni, letargični – takav je život ili su im pak za sve njihove nevolje neki drugi krivi. Ne postaju mudriji, nego samo ozlojeđeni i, jednostavno, stariji.
Šta se dešava kada se spoje nauka i alternativna medicina, nešto što poslednjih decenija zanima i sve filozofe, umetnike i duhovne istraživače. Nova oblast zove se kvantna medicina, koristi kompjutersku tehnologiju i sva tradicionalna, alternativna, holistička znanja naše planete. Spoj starog i novog, i AC i BC. Kvantna medicina rekla mi je da mi telo ima 26 godina, ali metabolizam 46. Realno imam 35. Ali šta je realno?
Smešno je i šta je kome starije. Često su mi govorili da ne otkrivam svoje godine kao da je to nešto čega treba da se stidim. Ovo je naš zajednički pokušaj, zapravo potreba da za sobom ostavimo svet boljim nego što je bio. Nekako niko od nas ne želi da nam deca žive u svetu gde se stariji preziru, izopštavaju i ne poštuju. Gde se stidimo godina, iskustva i toga što nemamo zategnutu kožu. Opsednuti mladošću preziremo čak i najmanju pojavu bora.
Svet koji želimo dozvoljava nam da starimo dostojanstveno.
To ne znači da se nećemo negovati najbolje što umemo i što nam nova tehnologija omogućava. Ili da nećemo pronaći način kako da manje bolujemo, da budemo neustrašivi i radosni svakog dana. Da postanemo generatori sreće. Do stote godine. A posle ćemo da vidimo šta ćemo 🙂
Na ručku mi dragi prijatelj, otac po drugi put, objašnjava kako se jedna gradska legenda vratila u grad. I sad bi pravio neke zabave, no tu su on i njegovi vremešni drugari, samo su devojke dvostruko mlađe. Isto kao što su radili pre četrdeset godina, a nije u tome stvar.
Ja neću da jurim drugarice svog sina, to me ne zanima. Moramo da smislimo koncept starenja. Napravimo plan. Šta zapravo želimo. Znaš kako kažu mudri ljudi, smisao života je život sa svrhom. Svi smo mi ovde iz nekog posebnog razloga. Jedini pametan put je da podučavaš druge onome što ti znaš, da pomogneš novoj generaciji da pravi svoje zabave, svoju muziku i svoje legende.
Istinska zvezda je onaj ko obasjava put drugima.
Možda ne znam mnogo, ali umem nešto, umem da prepoznam talenat, kaže drugi, još stariji poznanik. Moji idoli su ljudi u pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim godinama, bistrog uma, kojima oči nisu izgubile sjaj, radoznali, svestrani a opet smireni. Neobuzdane energije i bezgraničnog entuzijazma. Dobri ljudi koji stalno rade na sebi. Oni koji me pitaju šta sam lepo čitala u poslednje vreme, a ne koji model telefona nosim, šta vozim, kojim sam se markama tapetirala ili im komplimenti zvuče poput „Brate, gde si ti sve putovala, znači, ne verujem“… ali i deca uče iz svojih grešaka. Kakva korist od greške ako iz nje ništa ne naučite?
Priča o kompjuterima i internetu, bežičnoj komunikaciji, ima sve veze sa pričom o feng shuiju, akupunkturi, čakrama, makrobiotici, homeopatiji. I u jednom i u drugom slučaju suština je u energiji, vibracijama, emitovanju, prenosu energija.
Sve je ipak na ovom svetu povezano.
I sve se menja.
Mudraci sa Himalaja kažu da onaj ko najviše daje od sebe, najviše plodova ubire, emotivno, fizički, mentalno i duhovno. Da je sve povezano, dokazuje nam Ivo Andrić. Po njegovom mišljenju, život nam vraća ono što drugima dajemo. Istorija se ponavlja. Novac se zaradi i potroši, moć se stekne i još lakše izgubi, baš kao i slava. Kako se ostavlja trag o sopstvenom postojanju u vremenu koje se sve više ubrzava? Tako što se strastveno posvetimo cilju većem od nas samih. Pomognemo i drugima da ostvare svoje potencijale.
Zato neki ljudi ostaju među nama zauvek.
Baš kao i zvezde iznad nas, obasjavaju nam put.
iz knjige Soulfood, sensational uvod u srećniji život, Vulkan 2010. Zbirka uvodnika iz magazina Sensa dok sam bila glavna i odgovorna urednica. Good times 🙂
photo credits: Vladimir Radišić
location – Ars Electronica Festival, Linz, Austria, 2002.
Leave A Comment