Ovaj tekst (nekada uvodnik) bi mogao da ima i podnaslov kako sam sabotirala samu sebe svih ovih godina, ali nemojmo se vraćati previše u prošlost. Odmah padam na Prvom sporazumu da ništa ne shvatam lično, rad na ovom magazinu shvatam vrlo lično, to je ujedno i moje istraživanje koje volim da delim sa vama. Život nije privatna stvar, naša priča i lekcije koje naučimo vredne su samo ako ih podelimo sa drugima, to sam saznala iz Puta mirnog ratnika. U stvari, to sam znala sve vreme, samo mi je nedostajala nečija potvrda. Nama se u životu stalno javljaju iste situacije, ljudi ili problemi, ono što bi trebalo da se promeni je naš odnos prema njima, način na koji reagujemo na iste probleme, situacije i ljude. To je naša lična evolucija. Ako reagujemo isto, onda je problem u nama, ne rešava se spolja.

Znam da je ovo najteže za prihvatiti, ali zato vam odmah predlažem jednu knjigu i jedan film koji meni uvek pomažu, zapravo dve knjige. Četiri sporazuma, sada u novom izdanju Peti sporazum i Put mirnog ratnika. Sve što nam se događa u životu ima neku svrhu, čak i ono najgore imalo je za zadatak da iz vas izvuče ono najbolje. Da nešto naučimo, da sretnemo nekog, nešto napravimo… Kad god neko krene da mi blati prošle ljubavi ili priča o tome šta bi bilo kad bi bilo, podsetim ga da ne bih bila ovde da se sve to tako nije desilo.

– Vidiš, ja sam od svih svojih problema i traženja rešenja za njih napravila i razvila sopstveni posao. Pronašla šta je ono u čemu sam dobra, izvukla najbolje iz sebe. Sad u tome uživam ja, moji saradnici i hiljade drugih ljudi. I sve nas je više i više jer Sensa sad ima i svoje internacionalne verzije – prvo je nemačko izdanje, potom će izaći Sensa u Rumuniji, Češkoj, Holandiji, Ukrajini i Sloveniji.

Ništa nije snažnije od ideje čije je vreme stiglo. S vremena na vreme me kritikuju što koristim engleske reči i kome smeta izvinjavam se, međutim moj mozak radi na dva jezika: jeste, živim u Srbiji ali ja sam stanovnik Sveta. Svi ljudi su mi prijatelji (ili učitelji) i svugde sam kao kod kuće.

Kad su mi „zabranili” knjigu, bila sam povređena, besna, u neverici, povukla sam se opet u sebe, sad znam da bitke koje vodimo nisu spolja, najvažnije su one koje vodimo sami sa sobom. Sabotirala sam samu sebe i sve razmišljam kako je moguće da sam ja, koja toliko radim na sebi, ipak prizvala takvu situaciju. There is no starting and stopping, only doing. Samo sam nastavila dalje. Mi smo svi mirni ratnici na treningu, trening je uvek. Počinje sada. Naš um je samo refleksni organ, reaguje na sve, kad se umirimo tek otkrivamo koliko smo snažni i koliko divni možemo da budemo. Život će nam svakodnevno donositi bol, strahove, probleme, naš zadatak i naša odgovornost je da sve to pretvorimo u radost.

Moja lekcija sa knjigom Lovemarks ili još jedna knjiga o zbunjenosti od koje sam u nekom trenutku htela i da odustanem. Malo kasnije me je i situacija sa Sensom naterala na razmišljanje. I tu sam ozbiljno razmišljala da odustanem… ali sve što nam se događa ima neku svrhu, moja je bila da naučim da kad nešto želim pronađem i način, čak i kad sam potpuno slomljena, kad me zabranjuju ili kažnjavaju i kad su svi oko mene u strahu. Mirni ratnik ne odustaje od onoga što voli, pronađe ljubav u onome što radi. Sad se sve sklopilo kako treba – imam divnu fotografiju na naslovnoj strani, nestvaran video, prelom kakav sam zamislila i dobro spakovanu priču, lepo je vreme, ja sam bosonoga u sandalicama a knjiga je u knjižarama. Zadržati smisao za humor, u svim situacijama, a pogotovo da se smejete još i na sopstveni račun jedna je od najvrednijih osobina.

Nije stvar ni u perfekciji i u tome da si nepobediv i neranjiv, suština je u apsolutnoj ranjivosti. Kad rane zarastu, zaista ostaju ožiljci. Misliš da si preživeo i savladao ali u našoj auri, energetskom polju ili u našim mislima stoje zabeležene emocije, ponekad su vrlo adiktivne i navikli smo se na njih. Zato ih stalno privlačimo. Stalno neka razočarenja da bi potvrdila ono što mislimo, jer mi zavisimo od tog razočarenja, treba nam taj fiks, da nam fiksira realnost.

Svi će želeti da vam kažu šta da radite i šta je dobro za vas. Ljudi obično ne žele da vi nađete svoje odgovore, nego žele da verujete u njihove. Prestanite da skupljate informacije spolja i počnite da se sastavljate iznutra. Najveće su one bitke koje vodimo unutar sebe. Zato je povlačenje idealna stvar, retreat bilo gde, priroda je najbolji iscelitelj, sa nama na Divčibare gde organizujemo Sensa vikend. Može i nešto drugo, Palić, Fruška gora, hrvatska obala ili eat.pray.love putovanje na Sardiniju. Yoga retreat, istezanje i emotivno istraživanje uz sunce i more samo za žene. Da uživamo u ženskoj energiji i romantičnim predelima. The healing power of joy. Posle toga nam sledi putovanje u Indiju, recimo preko zime.

I tako su nastala soulfood putovanja, Santorini, Evija, Bali, Egipat, Maroko, Montenegro, Dubrovnik…

Indijanski je poglavica pred smrt izjavio da su se u njemu celog života borila dva psa. Dobar i loš. Kad su ga pitali koji je bio jači, odgovorio je: „Onaj kojeg sam hranio”. To ne znači da i sama ne pobesnim ponekad, razmišljam kako bih rado uzvratila nekim groznim ljudima istom merom, no one koje je najteže voleti – njima je to najviše potrebno. Tako da se radije primirim i pošaljem im malo ljubavi umesto mržnje. Više je zbunjujuće nego da nekoga udarite.

But, sometimes you have to lose your mind to come to your senses. Istina je, ponekad morate da izgubite glavu da biste se vratili sebi. I to je u redu, sve je deo treninga. Yoga, meditacije i smirivanje uma nisu ništa drugo nego otkrivanje nas samih. Istina o nama je grozna – mi jesmo divna bića i sva snaga i moć leže u nama. Grozno, znam. Teško je za podneti i treba to preživeti. Koga ćemo sad da optužimo za sve?

Kad se vi promenite, svet oko vas procveta i svi postanu vaši prijatelji. Ili učitelji. Svaki dan je neverovatan, istina je jednostavna – nema običnih trenutaka. Ovaj svet je zaista čarobno mesto i svi smo deo njega.

Budite i vi deo zabave.